Jedna od najsnažnijih scena u istoriji kinematografije prikazana je u filmskom rimejku „Invazija telokradica“ (Invasion of the Body Snatchers) iz 1978. godine, u kojoj (tren pred odjavnu špicu) glavni muški lik uz neprirodni krik neočekivano podiže prst ka svojoj prijateljici, potkazujući je time neprijateljima protiv kojih su se kroz celu radnju filma zajednički borili. Film, zapravo roman na osnovu koga je snimljen, metaforički razmatra uzroke i proizašle posledice kolektivnog gubitka čovečnosti. Naučno-fantastična priča o nevidljivim vanzemaljcima koji vrše biološku invaziju na Zemlju putem preuzimanja tela i umova ljudi, sadrži upozoravajući hipotetički prikaz društva u kome, među preživelima, vladaju strah od bližnjeg, paranoja, nepoverenje, izolovanost i međusobna izdaja – režiserski zbirno predstavljeni jednim uperenim cinkaroškim prstom u završnom kadru.

Ukoliko bi se rezigniranom čitaocu učinilo da se pojedini gorenavedeni elementi izmišljene kataklizme upravo realizuju u svom punom pandemijskom sjaju, ne bi bio previše daleko od istine. Naime, iako planetu (bez obzira na maštovite teorije zavere) ipak nije obuzela zlokobna (ne)kontrolisana sila, ogromni gubici u životima, zdravlju, imovini i slobodi ljudi su rezultirali sličnim ishodom. Tako se čovečanstvo suočilo ne samo sa upornim virusom već i sa slabostima ljudske prirode, koje se, po pravilu, ogoljeno iskazuju u najtežim trenucima. Stoga, čini se da je, u borbi za preživljavanjem, planetu zahvatio specifični talas opšte institucionalne nebrige za one pravne i društvene vrednosti koje su najmanje čitav vek brižljivo negovane: počevši od materijalnopravno najvažnijih, kao što su poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, sve do formalnopravno bezvrednih, kao što je međuljudska saosećajnost i uvažavanje.

Iako je tzv. ljudskopravašenje izbilo na loš glas i pre pojave korone, poremećeni politički i socijalni odnosi postaju par ekselans epidemijska odlika, a koja u Srbiji dostiže specifične karakteristike u razmerama neizdrživosti. Medijska psihološka tortura građana u vidu sistematskog prenošenja većinski onih informacija koje se odnose na činjenice smrti, bola, stradanja, tragedije, patnje, kao i većinom onih mišljenja koja se odnose na mržnju, pretnje, nasilje, zabrane i kazne, samo su uznemirujuća slika načina komunikacije koja se uobičajila. Politički, stručni, kulturološki i ostali dijalozi se zloupotrebom pretvaraju u svoju suprotnost, u svrhu izazivanja sveopšteg konflikta. S tim u vezi, građani Srbije, umesto da u javnom diskursu čuju obaveštenja, stavove, zapažanja i vesti, izloženi su upozorenjima, naređenjima, napadima i vređanjima, a problematičnog manira nisu pošteđene ni institucije najvišeg ranga. Takođe, pripadnici profesija koje, u skladu sa etičkim obavezama i odgovornošću, imaju dužnost da istinito, objektivno i neutralno informišu i savetuju javnost o pitanjima od javnog značaja iz oblasti njihove profesionalne delatnosti, često prednjače u širenju političke ili koje druge propagande. Politički akteri, bilo da su pripadnici vlasti ili opozicije, skloni su upotrebi verbalne manipulacije teškim rečima, uvredama i revanšističkim najavama.

Međutim, ono što se najviše ističe je upadljiva podela društva na kategorije, u zavisnosti od predmeta na osnovu koga se podela vrši. Tako je Srbija postala država suprotstavljenih vakcinisanih i nevakcinisanih, bolesnih i zdravih, mladih i starih, sa kovid propusnicama i bez njih, bogatih i siromašnih, pozicije i opozicije, uspešnih i neuspešnih, građana i naroda – dok se u okviru navedenih podela razvijaju čitave posebne podgrupe, unutar kojih se vode zasebne realne i virtuelne bitke. Iz tih razloga, domaće društvo počinje da liči na društvo upirača prstiju, gde se podstiče i nagradjuje svaka bačena neistina, kleveta, poruga, osuda i diskvalifikacija, na svakog prijatelja, komšiju, kolegu i rođaka koji pripada nekoj drugoj skupini.

Advokatura, na opštu žalost čitavog društva, podjednako nije ostala imuna na neprirodne podele obojene međusobnom unutrašnjom i spoljnom netrpeljivosću. Advokatura je doživela da od tradicionalne mudre i pravedne „stare dame“, zaliči na savremeno nasrtljivu i nestrpljivu „mladu partizanku“ a koja trenutno (za razliku od izvorne ideološki nošene simbola-devojke) konja ne jaše i pušku ne nosi radi odbrane istine, pravde i pravičnosti već sopstvenih kratkoročnih interesa. Tako je advokatura iznedrila nezapamćena međusobna interna vređanja i unutrašnje ratove između advokata; javno isticanje opskurnih neispunjivih zahteva, kao i neprimerene pokušaje pritisaka na sudsku vlast. Advokatura je, u skladu sa izrazito visokim stepenom kreativnosti i sposobnosti svojih članova, nezvanično formirala i obelodanjivala crne liste i podliste sopstvenih izdajnika, poluizdajnika, grešnika i (retkih) pravednika, povremeno upirući prstom u pojedine neistomišljenike i van nje.

Ipak, i u tekućem pandemijskom opstajanju, uz sve manjkavosti populističkog društva i sistema, na individualnom nivou primećuje se razum, tolerancija, prijateljstvo, saosećajnost i solidarnost. Takvi vredni trenuci nesporno ukazuju da je pobeda protiv naleta mržnje, straha i strepnje, uprkos svemu – sasvim izvesna.

Advokat Nevena First, Beograd

Ostavite odgovor:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *