Viši sud u Beogradu je, poslednjeg dana prethodne godine, u parnici tužioca člana Advokatske komore Beograd protiv tužene Advokatske komore Beograd, usvojio predlog tužioca za određivanje privremene mere, te do pravosnažnog okončanja postupka po tužbi obustavio od izvršenja odluku Skupštine Advokatske komore Beograda, kojom odlukom je krajem decembra prethodne godine obustavljen rad advokata sa teritorije Advokatske komore Beograd.
Jednostavnije rečeno – sud je, do daljnjeg, ukinuo obustavu rada advokata Beograda, koju obustavu je u skladu sa Statutom Advokatske komore Beograda izglasao njen najviši organ, Skupština Advokatske komore Beograd.
Još jednostavnije rečeno – obustava rada advokata je okončana odlukom suda i pre nego što je faktički počela odlukom advokata.
Laičkoj javnosti navedeni sled događaja može delovati krajnje kontradiktorno jer iz njega proizilazi da advokati Beograda, u samo par nedelja, najpre samoinicijativno donose odluku o obustavi svoga rada, da bi odmah potom tu sopstvenu odluku uspešno oborili na sudu, uz tužbu protiv iste komore koja je organizovala i sprovela Skupštinu na kojoj je doneta predmetna odluka. Neupućeni građani se, verovatno, pitaju kako je i zašto moguće da nezavisna i samostalna služba, kao što je advokatura, koja poseduje sopstvene nezavisne i samostalne (moćne) mehanizme kojima ostvaruje (samo)organizovanje, nije kadra da odluči o svom (ne)radu, već joj je potrebna intervencija suda (na čiju navedenu odluku se, uzgred, podrazumevano žalila). Takođe, najšira javnost je, podjednako kao i advokatura, moguće i prilično zbunjena u vezi sa tačnim razlozima advokatske obustave rada.
Međutim, ovako je sve počelo.
Najpre se, suštinski davno a realno pre samo osam godina, advokatima, uz aktivnu pomoć državnog sistema, predstavila tranzicija – nadaleko čuvena sila koja ima za cilj ekonomsku i društvenu modernizaciju nerazvijenih zemalja, sa interesantnom posebnom sklonošću ka eksperimentalnoj reformaciji pravosudnih profesija. Nenaviknuti na takvo svekoliko (pre)slobodno (a neuređeno) pravosudno i ostalo tržište, advokati su se prosto zagrcnuli od naleta tolike pravnoekonomske reformističke (trans)demokratije, te su (nakon inicijative odnosno odluke Skupštine advokatske komore Beograda) tada obustavili svoj rad na nekoliko meseci, u borbi za očuvanjem Ustava, ekonomske moći građana i obima advokatskih poslova i ovlašćenja u pružanju pravne pomoći. Tadašnja Obustava je bila, iako u krajnjoj postavci stvari faktički bezuspešna, blistavi primer advokatske profesionalnosti, solidarnosti i kolegijalnosti, esnafskog junaštva i viteštva. Takođe, tadašnja Obustava je dejstvovala ponajmanje u interesu advokata, i advokati su, po cenu sopstvenog osiromašenja i mogućeg gubitka profesije, na polovinu godine zaustavili sebe i posledično celo pravosuđe, radi očuvanja prava građana. Advokati Srbije su, tada, svesno i voljno, sa radošću, baš kao i svakodnevno u svom zastupničkom i branilačkom radu, na sebe preuzeli teret aktivne (neravno)pravne borbe u kojoj je, sa jedne strane, bila država kao imalac monopola sile i prinude a, sa druge strane, advokat.
Advokati Srbije su, tada, stručnoj i laičkoj javnosti pokazali kako se poštuje položena zakletva.
Ipak, materijalno i emotivno iscrpljeni, delimično razočarani i ogorčeni zbog kompromisa sa izvršnom vlašću koji je napravilo tadašnje rukovodstvo komora, advokati su obustavili tadašnju Obustavu rada, i u sudnicama i kancelarijama pomirljivo nastavili svoje manje ili veće pravne bitke u korist i za račun svojih klijenata. Pored advokata su, u međuvremenu, prolazile desetine hitnih zakona, još hitnijih dopuna i izmena zakona, novih instituta i institucija, pokreta, političkih organizacija, nevladinih udruženja i novih (pravosudnih) profesija. Advokati su, sa osećajem dubokog nezadovoljstva, umorni od svakodnevnih profesionalnih problema koji su se umnožavali u standardno trusnom domaćem pravnom sistemu, ćutke i defetistički posmatrali kako se, na njihove stručne advokatske oči, obistinjuju sistemski problemi i pojave na koje su upozoravali i zbog kojih su onomad „štrajkovali“, odnosno kako se vrhovna pravna načela kao što su vladavina prava i pravna sigurnost, nepristrasnost i nezavisnost suda – pretvaraju u svojevrsnu pravosudnu robu kojom uspešno može da trguje svaki vešt trgovac koji ih (privremeno) osvoji. Istovremeno, advokatske komore, neprestano obuzete sopstvenim izborima za članove organa – a koji izbori su večito upitni sa stanovišta legitimiteta jer birači glasaju organizovano po prethodno dostavljenim spiskovima – počinju da se institucionalno povlače od sve veće gužve na pravosudnoj tranzicionoj tržnici, sve do upadljivog gubitka autoriteta, kako prema advokatima tako i prema ostalim činiocima pravosudnog sistema. Tako su advokatske komore (samim time i njihovi članovi), na koncu došle u nezapamćenu istorijsku situaciju u kojoj se sprovodila višemesečna priprema za izmene Ustava (i to onih izmena koje se odnose na pravosuđe) bez njihovog formalnog učešća.
Onda su se pojavile bandere.
Sredinom novembra prethodne godine Vrhovni kasacioni sud je doneo dopunu Pravnog stava iz 2018. godine o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, na način da je, po tumačenju velike većine advokata, dopunjenim stavom precizirano da, pod određenim uslovima, banke imaju pravo da naplaćuju troškove obrade kredita, a što je, pak, u suprotnosti sa izvornim Pravnim stavom istoga suda. Iako sudska praksa, u skladu sa domaćim propisima, nije izvor prava (i sud sudi na osnovu zakona a ne pravnih stavova), po mišljenju velike većine advokata ovaj pravni događaj je ugrozio stotine hiljada podignutih tužbi protiv banaka. Iz tog razloga, jedan deo advokata, koji zastupa (većinom fizička lica) u predmetima protiv banaka, smatrao je da je neophodno zaštititi potencijalnu zlu sudbinu svih bankarskih sporova, te podići advokatsku bunu protiv krupnog kapitala, prekonoćno izmenjenih pravnih stavova, rada sudova, i, uzgred, rada advokatskih komora. Iako se veliki preostali deo advokata intimno saglašavao sa nadolazećom advokatskom revolucijom (svako iz sopstvenih iskustvenih razloga, kojih zbirno ima toliko mnogo da zaslužuju posebnu analizu), u advokaturi se otvorilo pitanje tačnog načina na koji će advokati delovati i odbraniti pravnu sigurnost ugroženu izmenama pravnog stava najvišeg suda.
Međutim, umesto da u kampanji artikulišu tačne razloge, ciljeve, očekivane rizike i gubitke, ishoduju u svoju korist konsenzus među kolegama koji se ne bave tzv „bankarkama“, obezbede podršku advokatskih komora (na čelu sa Advokatskom komorom Beograda), formiraju odgovarajuće timove advokata zaduženih za javne nastupe sa sinhronizovanim stručnim programom, sakupe, procene i transparentno objave stanje svih aktuelnih sporova i TEK onda zahtevaju primenu najteže i poslednje advokatske mere – obustavu rada SVIH advokata – pojedini advokati zastupnici tužioca banaka su se odlučili na mnogo jednostavniji i popularniji pristup, u domaćem društvu uobičajen.
Tako je započeta nova era u advokaturi, nezapamćena i od strane onih koji najduže pamte.
Tako su pojedini advokati, umesto papira i olovke, dohvatili megafone, putem kojih su, u realnom i virtuelnom svetu, vikali na druge advokate, sudove, sudije, organe komora, članove organa, novinare, stručnu javnost, i sve ostale koji misle ili rade drugačije. Tako su pojedini advokati odlučili: da očuvaju pravnu sigurnost tako što će je ugroziti delimičnim obustavama rada; da se izbore za nezavisnost sudstva tako što će se napasti sudska vlast gromoglasnim zahtevom da povuče donetu i objavljenu odluku; da podignu poverenje u pravosuđe tako što će se koristiti sva druga snalažljiva populistička sredstva osim pravnih; da sačuvaju novčanike građana korisnika kredita time što će se po svaku cenu ostajati pri svim (bagatelnim) tužbenim zahtevima bez obzira na posledice; da pomognu mladim advokatima time što će ih, u realnom i virtuelnom svetu, isturiti za prijem eventualnih udaraca i, najvažnije, da podignu ugled advokature time što će se zvanje „advokat“ na konferencijama za medije koristiti u kontekstu porodičnog, seksualnog i internet nasilja. Orilo se advokatskom pijacom od najviših pojmova poput „pravna sigurnost“, „nepristrasnost i nezavisnost suda”, “u interesu građana” a glavna moneta za potkusurivanje između različitih (ponekad i stranačkih) interesa je bila – advokatura.
Podrazumevano, reakcija preostalog dela advokature nije izostala. Tako je uzvraćen udarac otvaranjem neprijatnih pitanja o samim bankarskim sporovima. Tako se drugi deo advokature podsetio činjenice da se ne mogu, od strane jednog zastupnika, zastupati desetine hiljada predmeta sa različitim tužiocima, a da takvo zastupanje bude potpuno u skladu sa Kodeksom advokatske etike. Tako se drugi deo advokature prisetio svih oglasnih tabli, često kačenih na ulične bandere, na kojima su se reklamirala građanima udruženja koja su angažovala advokate (i pojedini advokati lično) i na kojima se, suprotno Kodeksu advokatske etike, pozivalo na tužbe protiv banaka, uz obećanje pozitivnog ishoda spora. Tako su svi advokati koji su u svojstvu zastupnika tužili banke pogrešno i uvredljivo označeni kao “banderaši”. Tako se polarizovala advokatura, međusobno izvređana, ozlojeđena i posvađana. I javno obrukana.
Advokat Nevena First, Beograd
Текст би имао смисла, да су АКС и све подручне коморе дале све од себе за заштиту Устава, закона, нарушене правне сигурности и незаконитог рада ВКС.
Нажалост, синхронизовани рад свих адвокатских органа је изостао, па је велики део адвоката искористио једино средство које су имали као доступно, а то је протест, бунт, митинг. Жалосно је кад те изда сопствена комора, зашто?!
Odličan naslov, odličan tekst! Baš kako je napisano.
Advokatska pijaca, pravi termin.
Hvala koleginice na iscrpnom clanku, sa kojim se u vecini slazem.
Pocetak i sredina odlicni, krajnji zakljucak izostavlja odgovornost organa komora.
2014. godine velika snaga i jedinstvo su prodati, rezultat obustave minoran, i kako dalje imamo izbore koji su obavezno praćeni tučom, upadima, sudjenjima, otimanjima racuna i sl., bitno je apostrofirati da se izgubilo poverenje, posebno sto se ponavljaju imena na rukovodecim mestima.
Medjutim, apostrofirala bih i to da Disciplinski organi nisu nista preduzeli da se procesuiraju takvi advokati koji klijente sticu oglasima na banderama i kontejnerima, a istovremeno Predsednik VKS javno poziva gradjane da tuze banke i da ce spor dobiti sigurno. Dakle, na takav poziv sledi i akcija koja se i dogodila – masovne tuzbe.
Takodje bitna negativna pojava koju niste napisali je zastupanje banaka od strane kancelarija (e) koja ima svoje “podruznice” u svim vecim gradovima, i enormne kolicine predmeta i iznose pausala koji se sliva iz banaka u te advokatske kancelarije. Zasto onda ne bi po istoj logici i oni koji nemaju takav povlascen polozaj prikupili veliki broj klijenata – gradjana. Naravno, ne preko bandere, vec uz postovanje kodeksa. Utoliko bi akcentovala i taj deo price, zbog celovite slike.
Stoga po mom misljenju, advokatska komora ne brine o svojim clanovima, niti o negativnim pojavama koje prate enorman, neogranicen upis u advokaturu, tako smo postali smo jedna “amorfna masa” od koje sada moze nastati sta god.