„U društvu zasnovanom na vladavini prava advokat ima visoki stepen profesionalne odgovornosti, koja proističe iz obaveze da svoja znanja i sposobnosti podjednako posveti klijentima i interesima zakonitosti i pravde.“
Tačka prva Kodeksa profesionalne etike advokata.
1. Uvek sam se pitala ko je tačno od kolega sastavio ovu monumentalnu odredbu, jednu od najboljih u domaćem pozitivnom pravu. Ukoliko bih ikada morala da u jednoj rečenici objasnim na koji način lično doživljavam bavljenje advokaturom, odnosno posao advokata i njegove profesionalne obaveze i odgovornosti, ja bih, bez slova više ili manje, upotrebila tu gorecitiranu, smatrajući da ništa drugo bolje i sveobuhvatnije ne može da objasni suštinu i položaj advokature i advokata.
Naime, uvodni deo norme obuhvata konstataciju da advokatura vrši svoju ulogu u pravnoj državi u kojoj postoji sistem koji se zasniva na poštovanju Ustava i zakona, poštovanju ljudskih prava i sloboda, nezavisnosti i nepristrasnosti sudstva i ograničenju državne vlasti. U vezi sa tim, odredba dalje nalaže svakom advokatu, uz pretpostavku stručnosti advokata, da svoje stručne kapacitete usmerava ka opštem interesu očuvanja takve pravne države jednako kao i ka klijentima.
Imajući to u vidu, može se slobodno zaključiti da je advokatura neodvojivi deo pravosudnog sistema, samostalan i nezavistan ali sa dualnom funkcijom koja se ogleda u istovremenom pružanju pravne pomoći pravnim i fizičkim licima kao i očuvanju i unapređenju sistema u kome se nalazi.
U tom smislu, advokatura, institucionalno i pojedinačno (pošto svaki advokat ima istu obavezu), je dužna da neprestano prati celokupno društvo i da adekvatno i blagovremeno reaguje (u skladu sa sopstvenim mogućnostima), ukoliko proceni da je bilo koji od sledećih elemenata vladavine prava ugrožen ili eliminisan: nezavisno pravosuđe i od pritisaka rasterećeno sudstvo; slobodno tužilaštvo; jake institucije; pravna sigurnost; sloboda medija; pravo svih građana na jednake početne uslove, jednake šanse i fer pravila; pravo na jednaki pristup obrazovanju, kulturi, sportu, zdravstvenoj zaštiti i informacijama; ravnomerno učešće u političkom i javnom životu; jednaka mogućnost privređivanja, poštovanje ljudskih prava i sloboda, ravnopravnost polova, suverenitet građana.
Dakle, pojednostavljeno rečeno, advokatura ima moralnu i profesionalnu obavezu da aktivno učestvuje u izgradnji i očuvanju ustavnosti i zakonitosti, pravičnosti i socijalne pravde.
Stoga, nejasno je (a za mnoge od nas i deprimirajuće) zašto advokatura već decenijama ćuti u vezi sa skoro svim navedenim, zašto pored neme advokature prolaze reforme pravosuđa, ustavne promene, građanski zakonici, dopunjeni krivični zakonici, tužilačke istrage, doživotni zatvori, javni izvršitelji, besplatne pravne pomoći, službene odbrane, neujednačene sudske prakse, uređenja sudova, povećanja sudskih taksi, tarife javnih beležnika, višedecenijska parničenja, pritisci na sudstvo, tužilaštvo i advokaturu.
Neobjašnjivo je (a za mnoge od nas i frapantno) zašto se do sada advokatura nije zapalila od izrade predloga, kritika i zahteva, učešća u javnim raspravama i okruglim stolovima, organizacije unutrašnjih debata, tribina, objavljivanja dopisa, članaka, tekstova i namenskih časopisa.
Zašto advokatura do sada nije izradila analize koje bi celom pravosuđu bile neprikosnoveni stručni autoritet, zašto široj javnosti nije objasnila značaj i posledice određenih predloženih rešenja i primene određenih važećih propisa.
Zašto advokatura godinama ćuti, ili govori tiho, ako dobro zna koje su joj dužnosti, ako je svesna svoje neobične i važne pozicije u društvu i odgovornosti prema građanima i prema sebi samoj.
Zašto advokatura tako otmeno tihuje tokom pravosudnih bura, ako razume da je cena njene ćutnje mnogo veća nego cena ćutnje bilo koje druge institucije ili profesije.
Zašto je advokatura pustila svoje članove advokate da, kao pojedinci, sami izvršavaju svoju Kodeksom uspostavljenu obavezu očuvanja interesa zakonitosti i pravde, umesto da institucionalno stane ispred, noseći barjak svoje slobode, samostalnosti i nezavisnosti.
Zašto advokatura sopstvenim primerom celoj javnosti ne pokaže ono što u svakodnevnoj advokatskoj praksi uspešno primenjuje, a to je da je stručnost, profesionalnost, odlučnost, čast i hrabrost jedini sigurni lek za svaku eventualnu društvenu ili pravnu anomaliju.
Dakle, zaključno, zašto su i kako advokati dozvolili svojim organima navedenu neopravdanu ćutnju.
2. Zbog svega navedenog, smatram da citirana odredba iz tačke 1. Kodeksa profesionalne etike advokata treba da bude uvrštena u tekst novog Ustava, u čl.67., kao stav 3., odmah za stavom kojim se propisuje da pravnu pomoć pruža advokatura.
Advokat Nevena First, Beograd
Povezani tekstovi
Sloboda govora i izražavanja u advokaturi