ŠTETOČINE

Čuli smo Predsednika Republike da je najavio uvođenje kazne doživotnog zatvora za neka krivična dela koja izazivaju naročito uznemirenje javnosti. Na stranu sad da li je time Predsenik (ponovo) prekršio Ustav, kojim je njemu zabranjeno da se bavi zakonodavnom aktivnošću i meša u delokrug Vlade. Ovaj tekst ima za cilj da ukaže na nesagledivo štetne posledice takvog istupanja/postupanja/zakonopisanja.

Zbog čega se uopšte izlazi sa ovakvim idejama i koje dobre, a koje loše stvari mogu da proizađu iz toga?

Krivična sankcija (a kazna je samo jedna od njih, postoji čitav spektar mera, od kojih čak neke još nisu ni došle do Srbije) treba da postigne nekoliko ciljeva: individualna (da navede pojedinca da dobro razmisli da li da izvrši delo, jer će ga stići posledica) i generalna prevencija (da se u društvu stvori svest o zabranjenosti nekog ponašanja, ponajpre porukom da će SVAKOGA ko izvrši krivično delo stići ISTA pravda, a da li je to kod nas slučaj?), prevaspiitavanje učinioca (da više ne bi vršio ista ili druga krivična dela), izdvajanje opasnog pojedinca iz društva na neko vreme, dok se kod njega ne postignu efekti zbog kojih mu je određena krivična sankcija, zaštita i satisfakcija oštećenima krivičnim delom itd…

Jedan od ciljeva kome se teži izricanjem krivičnih sankcija je moralno poboljšavanje društva: i društvo/naciju u celini, kao i malo dete, treba vaspitavati i negovati, poticati i podsticati pozitivne osobine, humanizam, solidarnost, kulturu (odnosa i ponašanja, međusobnog razumevanja i prihvatanja, a ne samo “kulturu”), razvijati sistem vrednosti, a naročito osećaj za dobro, lepo, ispravno i pravično, unapređivati slobode i štititi prava, pažljivo voditi i stvarati mu budućnost u kojoj će moći da bude srećno i ostvareno.

Tu bih izdvojio osećaj za pravičnošću, potrebu za pravdom.

U prastara vremena tu potrebu za pravdom, kad je posredi krivično pravo (tačnije oni društveni mehanizmi koji su postojali pre nastanka krivičnog prava), primitivni ljudi su zadovoljavali sistemom taliona, prostom odmazdom: oko za oko, zub za zub. Ko bi drugome naneo kakvo zlo, bio bi za to sankcionisan istim takvim zlom: ako nekome u tuči izbiješ zub ili polomiš nos, držali bi te dok ti taj neko ne izbije isti zub ili ne polomi nos; ako nekome zapališ kuću, i tebi će zapaliti kuću isl. I to se smatralo pravičnim, oštećenom doduše ne bi izrastao novi zub, ali bi makar i njegov neprijatelj ubuduće imao problema sa žvakanjem, ponovo je uspostavljena ravnoteža među zvezdama, zlo sa jedne strane je dobilo svoj ekvivalent u zlu sa druge strane, bogovi su mogli da odahnu.

Istorija civilizacije nas uči da to nikakvo dobro nije donelo, društvo kome je nanošenje zla drugome (a svako se ponekad nađe u položaju tog “drugog”) prirodna pojava u kojoj se zla samo uravnotežuju, a ne eliminišu, nije moglo da se razvija i napreduje, pa je sistem odmazde jednostavno sam od sebe nestao razvojem društva.

Pozivanje na odmazdu je pozivanje na krv, na osvetu, na nanošenje zla koje treba da bude jednako ili veće zlu koje mu je prethodilo. Svako društvo u kome se osećaj za pravdu zadovoljava streljanjima, javnim vešanjima i spaljivanjima, odsecanjem glava, ruku, jezika i ušiju na gradskim trgovima, drakonskim kaznama, svako društvo kome se kao rešenje problema nameće zlo i zlo uzdiže na nivo rukovodstvenog principa unapred je osuđeno, jer je svako takvo društvo do sada bez izuzetka propalo.

Šta Predsednik Republike svojim protivustavnim istupom nudi svom narodu: lažni osećaj zadovoljenja pravde, nanošenje maksimalnog dopuštenog zla zločincima (eh, da nije te proklete Evrope i njojzine konvencije koja zabranjuje smrtnu kaznu i razna sakaćenja, ko zna šta bi mi još čuli iz njegovih usta) – doživotnog zatvora. I mase kliču, kao što su Parižani u davna vremena klicali kad bi četiri konja rastrgla nekog zlikovca vezanog udovima za njihove repove (dobro, ne baš za repove, tako se samo kaže, ruke i noge bi im bile vezane kožnim kaiševima za konjsko stremenje, pa bi četiri konja krenula u četiri strane, sve dok ovome ne bi počupali udove iz trupa)…

Jer to je ono što je Aleksandar Vučić radio cele svoje političke karijere: podilazio najgorim i najprimitivnijim porivima ljudi koji su bili dovoljno neobrazovani, dovoljno nesrećni i nezadovoljni, dovoljno jadni i ucenjeni svojim neizvesnim egzistencijama, sluđeni, zavedeni, ili prosto zli i pokvareni, sto za jednoga (njegovo rešenje za patnje Srba u Bosni, vidimo kako je to prošlo, pa zar nije čuo da su to Nemci već probali), pretnje proterivanjima, hapšenjima, mahanje robijaškim odelima u skupštini, zgazićemo, razbićemo, srušićemo i šta sve ne nije taj čovek obećavao.

Umesto toga, mi koji još po malo mislimo, koji želimo da živimo u zemlji u kojoj će ljudi jedni drugima na ulici da govore “dobar dan”, u društvu koje će za stvarne probleme da ima razumna rešenja, možemo da se zapitamo zašto u Srbiji nema ideje da se lica koja su izvršila krivično delo protiv polnih sloboda zbog poremećaja seksualnog nagona ne podvrgnu medicinski opravdanoj i veoma efikasnoj “hemijskoj kastraciji” (medikamenti koji libido, polni nagon spuštaju na nulu), zašto seksualni prestupnici nemaju obavezu da idu od vrata do vrata po celom komšiluku i svakome se predstave rečima “Ja sam osuđeni seksualni prestupnik zato što sam učinio to i to”, da li Centri za socijalni rad (ah, kakva je to tek Potemkinova tvorevina) imaju validne registre alkoholičara, narkomana, porodičnih nasilnika, onih koji svoju decu šalju u prošnju ili peru šoferšajbne na semaforima, koje će redovno obilaziti u njihovim kućama i na radnim mestima i preduzimati preventivne mere, zašto se formatira jedan tip “novog srpskog čoveka” obilnim infuzijama farme, zadruge, parova, karleuše koja se razvodi, darka lazića koji se oporavlja, crnih džipova, lopova belih kragni koji ostaju nekažnjeni, nabildovanih cipova koji su se dohvatili tribina, mikrofona ili pištolja, pa žive punim plućima, zašto, zašto…

Zato što ništa nije lakše, nego takvoj naciji baciti ideju o doživotnom zatvoru, da je glođe, dok ne crkne.