U poslednje vreme imam gadan osećaj da se predugo bavim ovim poslom. Umorio sam se.
Da stvar bude gora, sa kim god da razgovaram od kolega – isto to muči i njih. Posle godina provedenih u prvim linijama, borbe za ispravnu, razumnu i čovečnu primenu prava, svest da nikada nije bilo gore je poražavajuća. Ili, ako je nekada i bivalo gore, to smo odavno zaboravili, jer smo u to vreme imali nadu.
Najteže pada stalno vraćanje unazad. Ne mislim pri tome samo na neverovatnu naviku naših sudija da korisne novine iz pozitivnih procesnih zakona kojima su zamenjeni stari propisi primenjuju toliko dugo dok ih neko na to primorava, samo da bi se posle nekog vremena vratili načinu postupanja kakav je bio uobičajen nekada (ne znači nužno da je i onda bio po zakonu). Ko, na primer, od parničara još objavljuje presudu? Jedno vreme su nas pri zaključenju glavne rasprave postupajuće sudije lagale da će to da urade za osam dana, ali “da nema potrebe da zbog toga dolazimo” (pa kakvo je to “objavljivanje”?), sad se više niko i ne seća da takve odredbe uopšte postoje u ZPP.
Ne, kad kažem vraćanje unazad, mislim na stalnu potrebu da sudije podsećam (ili, bolje rečeno, podučavam) šta je trebalo da su naučili na fakultetu – elementarne stvari bez kojih nema pravilnog razumevanja prava. Došli smo u priliku da naše prepisivačko pravosuđe ne radi ništa drugo, nego čeka “stavove sudske prakse”; instant-sudije čekaju da im “odozgo” daju instant-rešenja za često aktuelne predmete i do idiotizma simplifikovana “uputstva za upotrebu” normi iz propisa koji se ređe sreću u poslu. Pri tome je u neverovatnim razmerama prisutna mistifikacija sadržaja, a od fetišizovanog “drveća” ne vidi se šuma. Navešću samo dva primera:
U jednoj parnici zastupam tužilju koju je napao pas šarplaninac dva puta teži od nje same; naneo joj je povrede po glavi i vratu, čak ju je u jednom trenutku bio zubima ščepao za potiljak, tako da je čula kako joj krckaju kosti lobanje. Možete da zaključite unapred da se najveći deo tužbenog zahteva odnosi na naknadu nematerijalne štete. Ali, ima jedna začkoljica. Vlasnik psa iznenada umire malo posle samog događaja, a pre podnošenja tužbe (doduše, poživeo je dovoljno dugo da sa tužilaštvom na brzinu zaključi sporazum o odlaganju gonjenja, premda je već bio osuđivan, hm – hm…). Sačekam lepo da notar obavi ostavinsku raspravu, oglasi naslednika na zaostavštini i onda podnesem tužbu protiv njega, jer, budući da je obaveza naknade štete bila dospela u trenutku nastanka (ZOO), to ista predstavlja dug, a prema ZON-u naslednici odgovaraju za dugove ostavioca do visine nasleđene imovine. Naslednikov punomoćnik (ista advokatica koja je njegovom pokojnom ocu “sredila” sporazum o odlaganju) istakne prigovor nedostatka stvarne legitimacije (pominje se u udžbeniku građansko-procesnog prava i znači osnovanost tužbenog zahteva), a sve pozivajući se na član 204. ZOO. Kaže, budući da ne postoji pravnosnažna presuda kojom bi pokojnik bio osuđen za k.d. ili kojom je utvrđena njegova obaveza da nadoknadi štetu tužilji, ni njegov naslednik ne može biti tužen za štetu iz događaja u kome nije učestvovao: vidite da lepo piše da se potraživanje naknade nematerijalne štete nasleđuje samo ako je prethodno, za života ostavioca, utvrđeno pravnosnažnom presudom. Pokušam da objasnim (i pismeno i usmeno) i njoj i sudiji koga je uspešno “ubacila u frku”, da postoji sitna razlika između potraživanja i duga: potraživanje ima poverilac, to je njegovo pravo da zahteva npr. neku činidbu, kojem pravu obično odgovara obaveza dužnika. Pa još dodam da ovde nije umrla oštećena kao poverilac koji ima potraživanje, e da bi to potraživanje eventualno bilo predmet nasleđivanja, već štetnik, itd, itd… Protivnica odlučna: kaže žena, neću uopšte da se upuštam u raspravljanje pred sudom (a održano i pripremno i još jedno ročište), niti da predlažem bilo kakve dokaze, dok sud ne odluči o ovom “pravnom pitanju”! I sudija, zamislite sad to, prekine raspravu dok ne donese međupresudu kojom će da odluči “o osnovanosti tužbenog zahteva”. Već nagađam kakva će to odluka da bude i pripremam žalbu, čim tako vodi postupak.
Druga jedna stvar mi još uvek ne izlazi iz glave: tužba zbog smetanja poseda kojom nije uopšte označeno šta je to šta je tužilac imao u državini, da bih znao u čemu ga je to tuženi (moja stranka) smetao. O čemu se radi? Javno preduzeće je tužiocu obustavilo isporuku gasa, a ovaj angažovao advokata koji se “specijalizovao” za sporove oko struje, pa tako taj njegov advokat podnese navedenu tužbu. Ja tražio da je sud odbaci kao nerazumljivu, sudija to odbila, a obrazloženje za to (sic!) dala u rešenju o glavnoj stvari. A stvarno mi nije bilo jasno do samog kraja šta je tu predmet državinske zaštite: Ako je priključak, pa on nikada i nije bio u državini tužioca, već je po samom zakonu o energetici u državini energetskog subjekta, dakle tuženog. Ako je gas, koji gas – onaj koji se nalazi u unutrašnjoj instalaciji, posle merača kao tačke razdvajanja je svakako u državini tužioca i tu mu tuženi ni na koji način nije smetao da radi sa njime šta mu volja, dok je onaj gas koji se nalazi u distributivnoj mreži pre merača kao tačke razdvajanja bio i ostao u državini tuženog, dakle tu nije moglo da bude nikakvog smetanja.
Ispalo je na kraju da je tuženi po rešenju (prvostepenom) smetao tuženog u državini prava korišćenja gasa (tako je sudija, a ne tužilac, definisala predmet državinske zaštite; sudija je, naime, pun. tužioca koji je pokušao da se izjasni o ovom pitanju na ročištu prekinula, da bi ga sprečila da se upropasti, rekavši “da je njoj sve jasno”), dakle ne u državini gasa kao stvari. Tokom postupka lepo sam pokušao da urazumim sudiju, uzaman. Čitao sam joj i Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa kojim je propisano da predmet državine mogu biti samo stvari i stvarne službenosti, a da “pravo korišćenja gasa” ne postoji jer gas nije moguće koristiti, pošto je to potrošna stvar koja nepovratno menja svojstva prvom upotrebom, a uz to “korišćenje gasa” svakako ne spada u stvarne službenosti (pravo svagdašnjeg vlasnika jedne nepokretnosti da od svagdašnjeg vlasnika susedne nepokretnosti…) jer je gas pokretna stvar. Takođe, ni tužbom, a ni rešenjem kojim je tužba usvojena ne navodi se na koji se gas to “pravo korišćenja” odnosi – na gas koji je u aprehenziji tužioca, na gas koji je u državini tuženog, ili na sav prirodni gas koji postoji na svetu? Ponavljam, uzalud mi sve, ta sudija je izgleda preskočila sva predavanja iz osnova građanskog, stvarnog , obligacionog, a bogumi i građanskoprocesnog prava. Što je još crnje, isto pravničko obrazovanje imaju i sudije višeg suda koji treba da odlučuje po žalbi, tako da se ne nadam mnogo. Uostalom, zauzet je “stav” u vezi struje, a šta, ovo je gas? ma nema veze, sve je to isto…
I kako da se čoveku ne smuči sve. A ovo nije ni vrh ledenog brega, pre pahuljica koja se sprema da padne na taj famozni vrh…
Poštovani kolega Kovačeviću, molim Vas da za Crnogorski pravni portal Auditorium napišete jedan kratak tekst i upoznate nas sa stavom sudova u Srbiji u vezi struje, koji ste pomenuli u ovom tekstu.
Predrag Mugoša
Poštovani kolega Mugoša, nisam vam ja nikakav ekspert za to pitanje, ali ću u okviru svojih skromnih mogućnosti rado izaći u susret vašem zahtevu. Samo što ću to moći da uradim tek naredne nedelje, zbog drugih obaveza, jer bi bilo neozboljno da ono što pišem ne potkrepim i pozivanjem na tekstove konkretnih odluka.
U međuvremenu, evo šta sam pročitao u današnjoj štampi:
Prvo iz Politike, odgovor predsednika VKS Srbije na pitanja u vezi povrede načela nezavisnosti sudija, i još po nešto:
„Сви се заклањамо иза тога, али ми имамо проблем са тумачењем те речи. Да ли је судија независан баш од свега. Постојале су приче да се врши притисак на судије када смо донели програм решавања старих предмета, а грађани знају и сви знају да предмети треба да се решавају редом”, нагласио је председник ВКС.
Ако се предмети не решавају редом, предмет ће ући у зону „старог предмета” од преко две године, мада су, како је истакао, европски стандарди и даље три године, док је код нас та граница две године. (Танјуг)”
Čovek bi pomislio da smo ispred Evrope po poštovanju prava na suđenje u razumnom roku za minimum 33%. A obaška što i ta nezavisnost nije baš nešto čega se treba držati kao pijan plota, premda smo i tu bolji od ostatka sveta. Kad smo već kod pijanaca i plota…
A onda dolazi i gospođica ministarka (“Danas” od 01.12.2017.):
“Od početka primene Zakona o izvršenju i obezbeđenju 1. juna 2016. godine do danas rešeno je blizu 1,7 miliona starih izvršnih predmeta, izjavila je ministarka pravde Nela Kuburović na završnoj konferenciji projekta „Unapređenje efikasnosti pravosuđa“, koja je održana u Hotelu “Metropol”.
Pa naravno, kad je zakon i napravljen tako da “otpadnu” skoro svi ti “stari” predmeti. Naime, prelaznim i završnim odredbama propisano je da se obustavljaju postupci izvršenja pokrenuti pre početka rada izvršitelja, a koji su još uvek u toku, ako poverilac u toku maja meseca 2016. godine ne opredeli da li će izvršenje da nastavi sud (pogrešan odgovor u najvećem broju slučajeva, obzirom na područje isključive nadležnosti izvršitelja po ZIO) ili izvršitelj određen poimenično – rok koji su propustila mnoga javna i komunalna preduzeća iz praktičnih razloga (muka sa komorom izvršitelja), ali i razočarani poverioci kojima tzv. sudski izvršitelji ni za pet – šest godina od predaje predloga nisu uspeli da naplate potraživanje. Dakle, ne radi se o nekom povećanju efikasnosti ili o tome da su stvarno naplatili potraživanja iz tih starih postupaka, već o najobičnijoj prevari, još jednoj laži, ovoga puta ministarke pravde. Ali, zar je iko od nje očekivao ili zahtevao da govori (samo) istinu?
Hvala Vam, poštovani kolega.
Kad Vam bude najzgodnije, molim Vas, nemojte da žurite. Biće sigurno zanimljivo za nas da vidimo praksu sudova u Srbiji po jednom pitanju koje će se tek razvijati, ako tako može da se kaže.
A ovih bisera, od političara i funkcionera, pa i pravosudnih, ne fali ni ovamo.
Kod nas je pravosudje na isti način “rasterećeno”. Pod tom mantrom dešava se najveće urušavanje pravnog sistema ikad. Pitam se ko tome najviše doprinosi, ali je konkurencija oštra, mrtva trka zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, Ustavnog sudstva i Strazbura.
O struji
Svojevremeno je ovde jedna ekipa patentirala postupak u kome su u veoma kratkom roku sebi obezbedili izuzetan prihod, a velikom broju neplatiša za utrošenu električnu energiju otpis dugova, sve, naravno, o trošku elektroprivrede. Kako je to išlo?
Tokom devedesetih godina naš narod je razvio zanimljivu naviku da u svakoj prilici izbegava da plaća carine, poreze, račune za komunalne usluge, isporučeni gas, struju, vodu… you name it. Tome je prvo išlo na ruku iskustvo sa hiperinflacijom, a zatim i politička situacija, gde su posle izbora 1996. godine, na kojima je opozicija osvojila vlast u velikom broju opština po Srbiji, baš ti novoizabrani lokalni funkcioneri otvoreno pozivali stanovništvo da ne plaća ništa što će da puni centralnu, Miloševićevu kasu (dok su se istovremeno svojski trudili da napune opštinske kase i konsekventno svoje džepove; tako su jedno vreme uslovili registraciju motornih vozila sa izmirenjem obaveza za firmarine i uređenje gradskog građevinskog zemljišta, jednog od retkih originernih prihoda lokalnih samouprava u to vreme). Sa druge strane, upravo zbog očuvanja socijalnog mira, umesto sudskih postupaka s vremena na vreme donošene su političke odluke (koje su bile obavezujuće za javna preduzeća kojima su upravljali politički direktori) da se otpisuju kamate, zaključuju reprogrami, pa da se čak i pojedinim kategorijama potrošača oprašta kompletan dug, a tako stvoreni manjkovi pokrivani su iz budžeta.
Naravno, loše navike je teško iskoreniti, pa je sa tom praksom nastavljeno i u dvehiljaditima, sa tom razlikom što su se izdašna davanja “države” u vidu reprograma dugova, opraštanja kamate i dela glavnice proredila i na kraju potpuno prestala. Međutim, kadrovski potencijal, način poslovanja, a naročito odnos isporučilaca energije prema malim (tačnije, krajnjim, to je zakonski izraz) kupcima je ostao isti.
Naime, i sad ulazim u koliko – toliko stručni deo razmatranja ove stvari, isporučilac energije svakoga meseca ispostavlja račun kupcu, koji sadrži zaduženje za protekli mesec kao obračunski period, a zatim i iznos duga iz prethodnog perioda, te konačno zbir te dve sume kao iznos za uplatu. Ovakvi (ob)računi su na granici prihvatljivosti, posmatrano u odnosu na Zakon o energetici i podzakonske akte kojima je regulisana ova oblast (a koji su doneti za sprovođenej prethodnog Zakona o energetici i po svakoj pravnoj logici su donošenjem novog zakona prestali da važe, čak i da novim zakonom vlada, ministar i Agencija za energetiku nisu obavezane da u određenom roku donesu nove, ali hajde vi to objasnite srpskim “nezavisnim” i “stručnim” sudijama). Glavni cilj ovakvih računa je da dovedu u zabludu kupce, kako bi ga naveli da uz obavezu za obračunski period na koji se odnosi, plati i neki iznos za koji isporučilac energije tvrdi da mu kupac duguje. Pored toga, opšte je prihvaćeno da ovakav obračun ima karakter i stoga i svojstvo opomene. Da li je potrebno opominjati kupca koji zna koliko iznosi njegova obaveza i kad je dospela, sasvim je drugo pitanje (tačan odgovor je ne), ali to je još jedna stvar koja izmiče našim sudovima, pa su tu skoro čak i oko toga “zauzimali stav”.
Međutim, zašto je ovakav način obračuna još značajan – pa naravno, zbog zastare potraživanja za isporučenu vodu, struju, gas ili toplotnu energiju za potrebe domaćinstva, koj iznosi jednu godinu.
Ukoliko kupac nije dobro pogledao kakav ugovor zaključuje sa snabdevačem strujom ili gasom (do skora su to bili državni monopolisti, sada kao postoji kao neka konkurencija tu), može lako da se desi da je njime predviđeno da će prodavac svaku uplatu kupca da knjiži tako da njome namiri prvo svoje najstarije potraživanje. Time se otklanja mogućnost da kupac, sve pozivajući se na čl. 312. st. 1. ZOO odredi koju obavezu i istovremeno plaćaprekida tok zastare . Ovo sa zastarom treba uzeti sa velikom rezervom, jer ZOO kaže da zastara teče zasebno za svaku posebnu mesečnu obavezu, pa bi, recimo, u situaciji kada kupac nije plaćao račune počev od maja 2015. godine, pa uplati neki iznos koji odgovara visini računa za prošli mesec (novembar 2017.), a prodavac to knjiži tako da namiri prvo maj 2015. godine, a pretekne nešto da delimično namiri i jun 2015. godine, zastara je svakako prekinuta za junski račun iz 2015. godine, ali je pitanje da li je prekinuta za juli, avgust, septembar itd. Praksa je, na žalost, naših sudova da u takvoj situaciji uzimaju da je prekinut tok zastarelosti i za sve kasnije obaveze.
Da se vratimo ugovorima: takve ugovorne odredbe su u veoma sivoj zoni, posmatrano u smislu čl. 4. i 43. (i drugih) Zakona o zaštiti potrošača, pa bi pravni put bio da, ukoliko dođe do spora, kupac istakne njihovu ništavost. Međutim, u praksi se to retko kad dešava, ne samo kad su u pitanju te diskutabilno nepravične odredbe, već i one koje su Zakonom o zaštiti potrošača direktno označene kao ništave, npr. prorogaciona klauzula o mesnoj nadležnosti suda drugačijeg od onog po mestu prebivališta potrošača. Prosto, niko ne čita zakone (za neke sudije nisam siguran ni da bi to bili u stanju).
Veoma često ugovor o snabdevanju koji imaju kupac i snabdevač energijom/energentom ne sadrži takvu odredbu o uračunavanju uplata (ili se niko u postupku ne seti da takva odredba postoji) i onda se supsidijarno primenjuje ZOO.
Tu na scenu stupaju “vešti” advokati, koji poduče svoje klijente (radilo se o hiljadama; tu je zanimljivo kako su baš ti advokati došli do podataka ko koliko duguje za struju, pa zatim i koliko je bilo u skladu sa Zakonom o advokaturi, Statutima komora i Kodeksom ići od vrata do vrata, ili još bolje angažovati ljude koji će ići i obilaziti neplatiše i nuditi im advokatske usluge) da ni u kom slučaju ne plaćaju dotadašnji dug, niti da zaključuju reprogram i slično, već da umesto toga tuže EPS, pa će im dugovi biti obrisani u najvećem delu.
Kako je to moguće, da dužnik tuži poverioca.
Na početku sam rekao da se ovde pojavila jedna ekipa koja je smislila i to. Naime, oni (a u daljem tekstu ćete videti ko su morali da budu članovi tog tima, da bi stvar funkcionisala) su zaklučili da je račun za struju isprava. A u parnici je moguće dokazivati istinitost odnosno neistinitost isprave (čl. 194. ZPP).
E, sad stvari postaju baš nategnute: ako račun sadrži i ukupan zbir obaveza kupca prema prodavcu, prema podacima iz evidencije prodavca, kupac može da dokazuje da je isprava u tom delu neistinita, rezonuju dalje tvorci ovog “sistema”, i to ne samo ako je prodavac izvršio pogrešan obračun u pogledu cena, količine isporučene energije, kamate, ako je pogrešno preneo podatke iz evidencije, već, i sad dolazi najbolji deo, i ako se deo tog iznosa odnosi na obaveze starije od godinu dana (koliko iznosi rok zastarelosti).
Dakle, počnu oni da podnose tužbe za utvrđenje da je račun za struju neistinita isprava u delu koji se odnosi na nenamirene obaveze za period stariji od godinu dana pre izdavanja računa, sa zahtevom da sud utvrdi koji je “ispravan” iznos, to jest samo onaj iznos koji se odnosi na poslednjih godinu dana neplaćanja struje.
Na ovaj način oni su praktično hteli da amputiraju sve neplaćene dugove za struju starije od godinu dana, što je bio sporedan cilj (premda su u ogormnom broju slučajeva to bile velike pare, jer ljudi godinama nisu plaćali struju), a glavni zgoditak je bio zapravo deo gde sud obavezuje EPS da tužiocu nadoknadi troškove za advokata i obaveznog veštaka (ekonomske struke, čiji posao je bio da sabere račune za poslednjih dvanaest meseci i to bi bio iznos na koji bi sud “ispravio” “neistinitu ispravu”).
I tako je to krenulo u hiljadama. Bez šale, bilo je više od pet hiljada tužbi pred kragujevačkim sudom, od kojih je “prošlo” preko dve hiljade, odnosno ovdašnji osnovni sud je usvojio preko dve hiljade takvih tužbenih zahteva pre nego što je reagovao Vrhovni kasacioni sud. Računica krajnje prosta: najniža tarifa za tužbu i nekoliko održanih ročišta čini oko €300 za advokata i još oko €60 – 100 za veštaka, pa puta dveipo hiljade…
Pre nego što pređem na način na koji je ovo “rešio” VKS (i time otvorio novu Pandorinu kutiju), dužan sam da dam svoj komentar: da li su takve tužbe uopšte bile dopuštene, odnosno da li je čak i da su bile dopuštene, trebalo usvajati takav tužbeni zahtev.
Institut zastarelosti je vezan za činjenicu protoka vremena. Međutim, samo nastupanje te činjenice samo po sebi ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Potrebno je da 1. poverilac podnese tužbu protiv dužnika i 2. da dužnik blagovremeno istakne prigovor zastarelosti. Ukoliko izostane bilo koji od ova dva koraka, te dve procesne radnje, ili ako bude zamenjen njihov redosled, činjenica da je proteklo onoliko vremena koliko ZOO predviđa za zastarelost potraživanja ostaje samo to – činjenica.
Dakle, da li su tužioci mogli da podnose tužbu za utvrđenje neistinitosti računa kao isprave? Da, ako bi uz to dokazali i postojanje nekog svog pravnog interesa (čisti ekonomski interes nije dovoljan!).
VKS Srbije u svom pravnom stavu http://www.vk.sud.rs/sites/default/files/attachments/Pravni%20stav%20-%20tu%C5%BEba%20za%20utvr%C4%91ivanje.pdf kaže: tužba za utvrđenje istinitosti, odnosno neistinitosti isprave nije tužba za utvrđenje istinistosti sadržine isprave, onoga šta se u ispravi navodi! Stoga je tužbom za utvrđenje moguće samo dokazivanje, odnosno osporavanje autentičnosti isprave i njenog izdavaoca, a ne i tačnosti njene sadržine, odnosno nije dozvoljeno u takvom postupku utvrđivati činjenice na koje ukazuje isprava.
Hmmm. A šta ćemo sa članom 238. ZPP, kojim je izričito propisano da je dozvoljeno utvrđivati da su netačno ili neistinito unete činjenice u javnu ispravu? Ali dobro, račun za struju ipak nije javna isprava.
VKS zaključuje da su u ovom slučaju te tužbe nedozvoljene. Doduše, sa malim zakašnjenjem, kad su glavni igrači već uzeli ono što su planirali.
VKS se uopšte ne bavi prigovorom zastarelosti kao procesnim institutom, onako kako sam ja to izneo. A evo i zašto: u kragujevačkom sudu se u vreme te “afere struja” zateklo i nekoliko sudija kojima nisu svrake baš sasvim mozak bile popile i koje su znale da su naveden tužbe, ako ne nedozvoljene, a ono svakako neosnovane, jer se ne može isticati prigovor zastarelosti, a da prethodno poverilac nije tužio za zastareli dug. Dakle, bilo je tu i odbacivanja tužbi i odbijanja tužbenog zahteva, bez obzira na “sudsku praksu” drugih sudija tog suda, ali retko pre nego što bi tužba, po automatizmu bila dostavljana EPSu na odgovor. E, tu su se kolege iz EPSa baš pokazale kolegijalnima, pa su, da bi izbegli svaku eventualnost, odnosno da bi sprečili da stvari krenu po zlu i tužba bude odbačena ili tužbeni zahtev odbijen, odmah isticale protivtužbu (za činidbu, zbog duga) kojom bi potraživali celokupni iznos, uključujući i onaj zastareli. Sudije bi redovno spojili raspravu po tužbi i protivtužbi, sada bi tužilac – protivtuženi dužnik mogao komotno da istakne prigovor zastarelosti, pa bi njegov uspeh bio zagarantovan, čak i ako bi njegova tužba od koje je sve krenulo bila odbačena ili odbijena.
E zato je VKS rekao da su takve tužbe nedozvoljene i ni slova više – da bi bile odbačene ab initio, odnosno da se ne bi pružao alibi pravnicima elektroprivrede da podnose protivtužbe.
Imao sam prilike da izvršim uvid u deo izvoda sa računa Elektrošumadije sa koga su isplaćivani troškovi postupaka po ovim tužbama; to što sam ja video je bilo više od €1.2M. A koliko je tek potraživanja (doduše zastarelih, ali postojećih) ovako otpisano, ni danas se ne zna.
Međutim, zbog čega ova cela tirada? Upravo zbog onog dela ovog pravnog stava VKS kojim on daje uputstvo potrošačima kako ubuduće da se postave u ovakvim stvarima sa EPSom.
Naime, jedno od najmoćnijih poluga EPSa u borbi protiv neplatiša je isključenje (tačnije, obustava isporuke) struje. Naravno, kao i sve drugo, oni taj postupak sprovode traljavo, ne pridržavaju se zakona i drugih akata, krajnje su selektivni, o korupciji da i ne govorimo.
Bez obzira na to, praksa je naših advokata (proizašla iz prakse naših sudova) da u slučaju isključenja struje tuže tužbom za smetanje poseda, što izgleda čudno samo na prvi pogled. Naime, samo kod posesornih tužbi možete istovremeno podneti i predlog za usvajanje privremene mere kojom se iscrpljuje tužbeni zahtev, a upravo to je redovno slučaj kod ovih tužbi za struju. Zapravo, može se reći da je tu tužba samo opravdanje privremene mere, jer je osnovni cilj postupka da se potrošaču omogući da i dalje troši struju i to što pre (dok ne dosadi komšijama kod kojih je zakačio produžni gajtan, ako se nije odlučio na klasičnu krađu struje, što je veoma često). Naime, što isključenje duže traje, veće su šanse da će potrošač pokleknuti i “nešto potpisati”, a to “nešto” se najčešće odnosi na priznanje celokupnog, dakle i zastarelog duga.
Sudovi su ranije imali “stav” da je električna energija neophodan uslov života i da je, dakle, nezamislivo da vam neko isključi struju zbog duga. Taj stav je nešto evoluirao, ali je još uvek prisutan, čak i u citiranom shvatanju VKS.
Međutim, u postupku zbog smetanja poseda sud ne utvrđuje činjenice vezane za pravo na državinu, pa čak ni da li je državina zakonita, već samo ide za tim da uspostavi poslednje mirno stanje poseda. Utoliko u tom postupku nije zgodno utvrđivati da li su radnici elektroprivrede postupali u skladu sa propisanim procedurama, jer bi neko mogao da se seti da kaže da se to ne sme. Ukoliko ste pomislili da im je veća prepreka to što se u tim sporovima ne zna šta je to predmet državine, pa sledstveno i državinske zaštite, jer je zakonima izričito propisano na čemu se može imati državina, prevarili ste se: u gornjem tekstu nabacio sam par smernica zašto pokretne stvari i energija mogu biti predmet državinske zaštite samo pod uslovom da su prethodno bile u državini tužioca, a da se ne može takvom tužbom tražiti da tuženi preda stvari ili energiju iz svoje državine tužiocu, u čijoj državini nikad nisu bile (a što se upravo dešava kada sud usvoji njihov tužbeni zahtev i naloži tuženom EPSu da nastavi da tužiocu isporučuje struju); električni ili gasni priključak su po samom Zakonu o energetici u državini tuženog energetskog subjekta, pa su tužbe kojima potrošač traži da mu se vrati državina “korišćenja priključka” očigledno neosnovane, jer je nemoguće koristiti, upotrebljavati neku stvar sve dok je u državini drugog lica (dok je faktički kod njega) – elem, sve to nije prepreka za naše sudove. Uopšte, postoji jedno generalno pravilo – srpski sud će da pogazi osnovna načela, da se naruga smislu i svrsi zakona, ali će zato tim više da pazi na neke formalne sitnice. A ta formalna sitnica u slučaju državinskih tužbi je utvrđivanje činjenica vezanih za pravo na isključenje, što ne sme da se radi u toj parnici.
E, zato VKS upućuje na tužbe za činidbu. Jedino što “zaboravlja” da do kraja navede odredbe Zakona o zaštiti potrošača: isporučilac energije ne sme da isključi potrošača koji je osporio dug i nastavio da plaća tekuće obaveze, sve do pravnosnažnog okončanja parnice o tom dugu. Da li to znači da posle sme? Videćemo….
Dragi kolega, puno Vam hvala na tekstu, stvarno je i informativan i inspirativan, u isto vrijeme, eto, da se ja usudim da komentarišem i ocjenjujem nešto ovako sadržajno.
Posebno sam, u podnaslovu, istakao rečenicu da su “Sudovi ranije imali “stav” da je električna energija neophodan uslov života i da je, dakle, nezamislivo da vam neko isključi struju zbog duga. Taj stav je nešto evoluirao, ali je još uvek prisutan…..” Ja mislim da je ta rečenica ključna i da sve treba da se vrti oko nje. Kako, to je vrlo kompleksno za odgovorit ali prvo što mi pada na pamet je da bi se, na taj zaključak mogao nadovezati sledeći: ukidanje struje predstavlja povredu posjeda na stanu ili kući. Kad vam neko isključi struju to je kao da vam je uzeo ključeve stana.
Vjerujem da će se sudovi i u Srbiji i u Crnoj Gori morati vraćat na ovo ključno pitanje a kako će ga riješiti zavisiće od političara, kao uvijek.
Veliki pozdrav.