Povodom predloga Zakona o dopuni Krivičnog zakonika, od 13. septembra 2017., čiji je Predlagač narodni poslanik prof. dr Dušan Milisavljević, i kojim predlogom se predlaže da se čl. 108 Krivičnog zakonika dopuni tako da se propiše da krivično gonjenje i izvršenje kazne ne zastarevaju ni „za krivično delo u kome je stečena protivpravna imovinska korist“, ističem, ukratko, sledeća zapažanja:

1. U obrazloženju predloženog zakona se konstatuje da bi „primena predloženog rešenja uticala na smanjivanje nivoa korupcije u Srbiji jer krivično gonjenje i izvršenje kazne za krivična dela za stečenu protivpravnu imovinsku korist ne bi zastarela“ a što je, po tvrdnji Predlagača, do sada često bio slučaj, i da je „najznačajniji antikorupcijski potencijal svakog društva rešenost njegovih građana da žive u slobodnom i uređenom društvu“ a da je nastupanjem zastarelosti „nastala ogromna šteta kako za same građane tako i za Republiku Srbiju“ jer su „počinioci tih krivičnih dela ostali nekažnjeni i nastavili da uživaju plodove proistekle iz imovinske koristi stečene izvršenjem krivičnog dela“.

U vezi sa citiranim obrazloženjem se, pre svega, može primetiti da je isto nepotpuno i neprecizno (delimično i kontradiktorno), imajući u vidu važnost i snagu samog instituta zastarelosti u krivičnom pravu kao i kompleksnost samog pojma protivpravne imovinske koristi, fenomena korupcije i krivičnih dela sa elementima korupcije.

Takođe, predlog je neprihvatljiv sa aspekta (opštepoznatih) krivičnopravnih argumenata koji opravdavaju zastarelost, tendencija u savremenom evropskom pravu (čijem usaglašavanju težimo) kao i sa aspekta Ustavom propisanih ljudskih prava i sloboda.

Naime, obeležje instituta zastarelosti je gubitak prava države (sistema) da, nakon isteka zakonom određenih rokova, vodi krivični postupak i primeni izrečenu kaznu a njegov pravni osnov, pre svega, počiva na Ustavnom pravu svih građana na pravnu sigurnost u kaznenom pravu.

Tako je Ustavom RS u čl. 34 izričito propisano da krivično gonjenje i izvršenje kazne ne zastareva (isključivo) za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti. Jasno je da je ustavotvorac taksativnim nabrajanjem krivičnih dela na koja se ne odnosi institut zastarelosti hteo, između ostalog, i da istakne razliku između navedenih krivičnih dela, koja u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama podležu restrikciji instituta zastarelosti, i svih ostalih krivičnih dela koja Ustav, opravdano, u ovom smislu ne prepoznaje.

Istorijski razvoj instituta zastarelosti seže daleko u prošlost, sa identičnim ratio legis-om kao i danas – zaštita pravne sigurnosti svih građana (podrazumevano i onih koji su okrivljeni ili osuđeni za izvršenje krivičnih dela), koja zaštita se ogleda u tome da svako lice, bez obzira na lična svojstva i subjektivne ili objektivne okolnosti, može sa najvišim stepenom sigurnosti da bude uvereno u to da, u odnosu na njegove radnje i posledice tih radnji, sistem ka njemu ima oročen period delovanja. U slučaju da, iz bilo koji razloga, sistem u tom periodu ne ispuni svoje propisane dužnosti i mogućnosti, u skladu sa zakonima, teret tog nečinjenja (ili pogrešnog činjenja) se ne može i ne sme preliti na tog pojedinca u odnosu na koga je sistem zakazao. U slučaju opšteg ukidanja zastarelosti (i za krivično gonjenje i za izvršenje kazne) a upravo u vezi sa koruptivnim krivičnim delima, pojedinac bi bio izložen riziku da se isključivo u skladu sa dnevnopolitičkim interesima i dešavanjima, a u beskonačnom roku, odlučuje o eventualnom krivičnom gonjenju u odnosu na njega. Posledice takve potencijalne presije bi se prenele na celo društvo koje bi moglo da izgubi poverenje u pravosuđe i pravnu sigurnost i zaštitu, što bi, zapravo, u takvom kolektivnom defetizmu u vezi sa eventualnom zloupotrebom snage države prema pojedincu, povećalo broj krivičnih dela, a posebno koruptivnih.

Naime, korupcija je sociološki fenomen, pojava koja je, generalno posmatrano, rasprostranjena u društvima gde je, pre svega, pravna nesigurnost, netransparentnost, pristrasnost, slaba pravosudna efikasnost, zakonodavna manjkavost (ili hiperaktivnost) i slično. Iz razloga tih obimnih uzroka, rešavanju problema korupcije se, obično, pristupa multidisciplinarno, pre svega tačnim definisanjem i preciziranjem pravnog okvira koji reguliše problematiku, mehanizama za sprečavanje i suzbijanje, kao i tela koja će upravljati i koristiti se tim mehanizmima, u okviru tog navedenog pravnog okvira. Eventualno proširenje krivičnih dela koja ne podležu zastarelosti, a čime bi se umanjila osnovna ljudska prava i slobode, ne predstavlja adekvatan način za prevenciju koruptivnog ponašanja niti, suprotno tvrdnjama Predlagača, na bilo koji način doprinosi slobodnom društvu.

Takođe, nezastarevanje upravo tih i takvih krivičnih dela bi zapravo doprinelo usporavanju sistema u odnosu na izvršioce i na saniranje i eliminisanje posledica njihovih radnji jer bi se, vremenom, među nadležnim organima učvrstilo uverenje da nema potrebe za blagovremenim dejstvom jer se uvek i u svakom trenutku može pristupiti otkrivanju i gonjenju osumnjičenih.

2. Potrebno je, u analizi predloženog Zakona, istaći i nepreciznost predložene norme u odnosu na „krivično delo u kome je stečena protivpravna imovinska korist“. Nejasno je iz same norme a posebno iz obrazloženja predloga zakona: da li se predlog odnosi na dela kod kojih je u zakonu element protivpravnosti izričito inkriminisan (u kom slučaju sud, pri utvrđivanju postojanja krivičnog dela, ima obavezu da utvrđuje i protivpravnost imovinske koristi koja se stekla preduzimanjem radnje izvršenja, pa element bića takvih krivičnih dela neće biti ostvaren ukoliko pribavljena korist nije protivpravna) ili se odnosi na načelno svaku korist koja je protivna pravnim načinima sticanja, bez obzira na nedostatak zakonske formulacije.

U tom smislu, s obzirom da postoje dela koja, po prirodi stvari, spadaju u tipično koruptivna a nemaju poseban element protivpravnosti dok, sa druge strane, postoje dela kod kojih je inkriminisana protivpravnost imovinske koristi a ne spadaju u uobičajeni red koruptivnih dela – ukoliko bi se usvojio predlog zakona, sistemska korupcija na koju se predlogom cilja ne bi bila suštinski ugrožena (barem dok sudovi po tom pitanju ne zauzmu jedinstveni pravni stav) dok bi, istovremeno, ukidanje zastarelosti opteretilo i ugrozilo izvršioce čije radnje izvršenja nemaju nijednu dodirnu tačku sa korupcijom.

Pretpostavljajući da se, u skladu sa logikom stvari, predložena protivpravnost imovinske koristi definiše u opštem smislu (korist koja nije stečena na zakonom dozvoljeni način), ostaje zamerka na krajnju nepreciznost norme koja bi, u slučaju da se usvoji, imala snagu sistemskih promena u nacionalnom krivičnom pravu, s obzirom da naš ustavnopravni i zakonodavni okvir podrazumeva postojanje zastarelosti sa automatskim dejstvom, i to kao opšteg instituta, samo sa različitim rokovima u odnosu na pojedina krivična dela.

3. Nesporna je činjenica da postoji potreba pronalaženja institucionalnog rešenja problema korupcije, ali, čini se, da predložene, populističke, izmene nisu odgovarajući i celishodan način. Takođe, Predlagač predlaže da se zakon donese po hitnom postupku, a za šta smatram da nije priložena adekvatna argumentacija, jer opšta mesta kao što su problemi postojanja korupcije i eventualnih procesnih grešaka u vezi sa istom, ne mogu opravdati izuzeće najšire javnosti putem javnih rasprava, kada su u pitanju osnovni krivičnopravni instituti kao i osnovna ljudska prava.

Advokat Nevena First, Beograd

4 komentara za “Zastarelost krivičnih dela sa elementima korupcije – osvrt na predlog zakona”

  1. Treba promeniti KZ tako da određena krivicna dela koja su nasim politicarima njihovim tajkunima i.direktorima omogucili da od 1990 do danas postanu milioneri.Da takva dela. ne zastarevaju i da gospoda nikad.mirno. ne spavaku.Takođe za takva dela treba. povecati kazne zatvora.Da budemo drzava u kojoj je bolje biti narko diler.nego korumpirani politicar i drzavni sluzbenik.

  2. Od ovakvog zakona ne bi bilo nikakve koristi. Kome ne uspiju da dokažu sticanje protivpravne imovinske koristi u sasvim pristojnim rokovima zastarjelosti, koji sada važe, neće nikad. Ovo je obična propaganda.
    Bolje bi bilo izmijeniti član 13 Zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija (i obrazac, koji ga prati) i unijeti, kao obavezu, da javni funkcioner potpisuje izjavu da je to sva njegova imovina, da druge nema a da, ako se utvrdi suprotno, sve što se nadje poklanja svojoj dragoj državi i ovlašćuje istovremeno njene organe da, u njegovo ime, traže podatke od banaka, registara privrednih drušatava, i svih subjekata koji te podatke mogu imati.
    Treba promijeniti i odredbe o sporazumu o priznanju krivice i propisati obavezno davanje slične izjave, da nam se kriminalci ne smiju bez roka zastarjelosti.
    Predrag Mugoša

Ostavite odgovor:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *