Evidentno pogrešno

1. Advokatska komora Beograd je dana 08.03.2018. uvela „Zvaničnu evidenciju pritužbi advokata na postupanje sudija, tužilaca i radnika uprave“ (u daljem tekstu: Evidencija), koja evidencija će služiti beleženju „ svih pritužbi advokata na postupanje nosilaca pravosudnih funkcija i radnika organa državne uprave, koja bi mogla biti predmet ocene kod odluke o dostojnosti kandidata, ukoliko to lice podnese zahtev za upis u imenik advokata“.

U dopisu koji je, preko sajta komore, upućen advokatskoj i široj javnosti se ukratko objašnjavaju razlozi uvođenja ovakve Evidencije u koje, između ostalih, spada i to da će se, zahvaljujući ovoj novini, „odluke o upisu ubuduće zasnivati na konkretnim argumentima u odnosu na sve one koji su kršili zakon i nastupali bahato prema advokatima“.

Iako je diskutabilna gorecitirana ključna argumentacija koja se navodi u vezi sa novouvedenom Evidencijom, jer se zapravo može protumačiti na način da se DO SADA odluke o upisu u imenik advokata NISU zasnivale na konkretnim argumentima, te da je komora prosto odbijala zahteve za upise bez postojanja konkretne argumentacije (što, realno, nije bio slučaj), neće dalje biti reči o obrazloženju odluke o uvođenju Evidencije, odnosno o razlozima za njeno postojanje.

Naime, pošto su postale sve učestalije neprijatnosti tokom postupaka koje doživljavaju (i preživljavaju) i stranke i advokati, kao i sve učestalije neprimereno ophođenje prema advokatima od strane pojedinih sudija, tužioca i radnika uprave, razlozi su advokaturi već uveliko dobro poznati.

Takođe, prepoznaje se trud i pravilno nastojanje Advokatske komore da, u cilju poboljšanja advokatske profesionalne svakodnevice kao i očuvanja ugleda same advokature, preduzima mere, od kojih su pojedine bile zaista dobre i uspešne, sa širim dugoročnim pozitivnim efektom.

S tim u vezi, postoji iskreno razumevanje od strane autora ovog teksta u odnosu na samu ideju da se advokati i njihovi klijenti zaštite od „sudničarske“ samovolje, međutim, konkretan način koji je Advokatska komora Beograda odabrala za realizaciju te ideje se čini neodgovarajućim, formalno i faktički manjkavim i ideološki problematičnim.

S obzirom da je ovakva vrsta odluke činjenično svojevrsni presedan i da je stoga potrebno i logično da bude predmet akademske diskusije od strane najšire advokatske javnosti, ističem ovim putem sledeća zapažanja:

2. Pre svega, neophodno je istaći da predmetna odluka o Evidenciji ne podleže adekvatnoj pravnoj analizi jer suštinski, u odnosu na svoje dejstvo i očekivani efekat, ne spada u pravne već političke odluke. Ovakav zaključak se može izvući i iz obrazloženja objavljenog u dnevnoj štampi povodom Evidencije, u kom obrazloženju je izričito naglašeno da čak i veliki broj pritužbi ne znači automatsko odbijanje i da su pritužbe „samo pisani trag“.

Sledeće, uočava se nedostatak prethodno jasno utvrđenih pravila koja se odnose na vođenje Evidencije i evidentiranja, jer:

– ne postoje pisane odredbe o rokovima u okviru kojih će se i na koji način postupati po pritužbama,

– da li će se uopšte primenjivati načelo jednakosti strana odnosno da li će prituženi neposredno biti obavešteni o pritužbi kako bi mogli o njoj da se pravovremeno izjasne,

– istekom kog roka će se pritužbe i prituženi trajno brisati iz evidencije,

– na koji način će se advokatskoj komori prilagati dokazi o postupanju prituženih a da se ne povrede ili ugroze pravila koja se odnose na privilegiju poverljivosti između advokata i klijenta i na advokatsku tajnu,

– kako će se advokatskoj komori podneti dokazi i istovremeno ispoštovati posebna pravila o zaštiti privatnosti učesnika postupaka, u slučajevima kada se pritužuje lice koje postupa ili učestvuje u predmetima u kojima je javnost isključena,

– da li postoje minimalni procesni kriterijumi za odbacivanje pritužbe ili će biti evidentirano baš sve što se advokatskoj komori pošalje,

– da li postoje minimalni materijalni kriterijumi na osnovu kojih bi pritužbe svakako bile odbijene, bez obzira na diskreciona ovlašćenja organa u odnosu na odlučivanje o zahtevu za upis,

– da li postoje pravila za izuzeće člana Upravnog odbora od odlučivanja o zahtevu za upis prituženog lica, u slučajevima kada je član Upravnog odbora bio punomoćnik ili branilac u predmetu zbog kojeg je prituženo lice i evidentirano,

– da li će se evidentirano lice brisati iz Evidencije u slučajevima kada je, na osnovu iste konkretne pritužbe, u disciplinskim postupcima pred nadležnim organima pravosnažno i konačno utvrđeno da to lice nije dogovorno za disciplinsko delo,

kao i ostali procesni i materijalni elementi koji spadaju o osnovna načela prava i pravde.

Takođe, iz dosadašnjih saopštenja je ostalo nejasno zašto su određene kategorije lica a koje, podjednako, ispunjavaju formalno-pravne uslove za upis u imenik advokata, neopravdano „diskriminisane“ predmetnom Evidencijom, kao što su na pr. predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti a za koje je iskustveno i pokazano da bi advokati potencijalno imali brojne pritužbe na njihov rad na poboljšanju i uređenju pravosuđa i vladavine prava.

4. Imajući sve u vidu, kao advokat i kao član komore koja je uvela predmetnu Evidenciju, ovim putem ističem isključivo ideološko neslaganje sa uvođenjem iste, smatrajući:

– da advokatura ima na raspolaganju brojne mehanizme kojima je, umesto ovakvog rešenja, prethodno mogla da pokuša da stane na put problemima koje navodi, uključujući i molbe, zahteve, upozorenja, proteste i obustave rada,

– da advokatura ima obavezu da unapređuje profesionalnu saradnju sa kolegama iz pravosuđa bez obzira na eventualne otpore i da bude stožer stručnog i naučnog ujedinjenja svih pravnika, što bi se ogledalo u pokretanju i organizovanju zajedničkih tribina i okruglih stolova na temu prevazilaženja svih vrsta uočenih problema,

– da advokatura ima načine da iskoristi sopstveni potencijal (koji se ogleda u intelektualnoj snazi koju čini nekoliko hiljada pravnih stručnjaka) institucionalnim iniciranjem i učešćem u donošenju zakona i podzakonskih akata koji bi se odnosili na konkretno regulisanje svih problematičnih pitanja, u korist advokature,

– da advokatura ne treba da vodi dosijea bilo kog tipa van onih propisanih Zakonom o advokaturi,

– da advokatura, kao branič prava i pravde, treba da svojim kontinuiranim delovanjem, nametne i neguje propisana pravila postupka koja se odnose i na očuvanje: duha tolerancije, kolegijalnosti, uzajamnog poštovanja i profesionalne pomoći, u skladu sa zakonom.

U tom smislu, čini se da je advokatura, pre preduzimanja ovakvih i sličnih mera (pod pretpostavkom da su neophodne), mogla jednostavno da nastavi započetim putem uspostavljanja sistemskih promena u vezi sa poštovanjem advokature i advokata, počevši od:

– formalnog rešavanja navodnih trivijalnosti, a koje „trivijalnosti“ su objektivno važne za profesionalni rad, ugled i ponos advokata i advokature (primera radi: ukidanje zabrane advokatima da ulaze na glavni ulaz pojedinih sudova, uspostavljanje pravila da se tokom postupka svi organi i učesnici postupka advokatu obraćaju sa „zastupniče“ ili „branioče“, isticanje blagovremenog zahteva advokature da se, u slučaju uvođenja službene odeće za sudije, istovremeno uvede i službeno obeležje i za advokate, itd.);

– preko aktivnog učešća u rešavanju svih pitanja i problema koji se odnose na mogućnost jednostavnog i nesmetanog imenovanja i biranja iz redova advokata na sve druge pravosudne položaje i funkcije.

Advokat Nevena First, Beograd