Neposlušna svest advokatska

„Odjednom čovjek koji je sve do tada živio običnim životom među drugim ljudima, sa istim ambicijama i željama, više ne može tako da živi; probudila se u njemu savjest koja ga primorava da sve odbaci i rizikuje život u ime istine. Zna se da postoje takvi skokovi u ljudskoj psihi, javljaju se kroz cijelu istoriju. Ali se o njima ne zna ništa više danas nego na početku istorije. U nedostatku boljeg objašnjenja govori se o „moralnoj pobuni“. U narodu se kaže: „Nešto je ušlo u njega“. … Govorilo se svašta, jer se o ovoj pojavi ništa ne zna. Osim da dolazi u obliku moralnog imperativa kome se ne može odoljeti. Tolstoja su hvatala ovakva raspoloženja, zagorčavala mu život, vjerovatno su bila štetna za njegovu umjetnost. Zapisivao bi tada, iznuren, kao posle velikih unutrašnjih borbi: „Ovako se više ne može živjeti“.

Tajna, međutim, ostaje netaknuta: ako se do juče moglo ovako živjeti, i ako niko oko tebe očito nema problema sa ovakvim životom, šta je tebe baš sada uhvatilo?

I bolje je što je tako. Jer ta famozna savjest, ta moralna energija, neka divlja sila koja sve poruši kad prodre u čovjekovu psihu, kao što iz temelja zaljulja društvo u kome se pojave pobunjenici koji nastupaju u njeno ime. Protiv nje se mobilišu sve sile „reda i mira“, sve što je naviklo da živi tako kako živi, naročito oni koji najviše profitiraju od postojećeg poretka. Kad bi se moglo otkriti odakle dolazi taj poriv, gdje je leglo iz koga izlazi zvijer ranjene savjesti, davno bi se sve vlasti ovog svijeta složile da začepe tu rupu, zacementiraju je na vjeki vjekova, pa da konačno živimo poslušni i zahvalni kome treba.

Zar ne bi tako bilo bolje? Šta ljudi dobijaju od moralne pobune? I ovo – kao sve drugo oko „glasa savjesti“ – velika je tajna. Jer, zaista, ništa se ne dobija od takvih pobuna. To jest, ništa opipljivo. A često se gubi mnogo.
…
Ako je tako, zašto onda svi ljudi i narodi, bez izuzetka, instinktivno znaju da su baš ove moralne pobune ono najvažnije i najlepše što se događa u vremenu njihovog života? Čak i kad znaju da će sa moralnom pobunom doći do nevolje, ipak ne zaboravljaju da je to ono zbog čega je bilo vrijedno živjeti.
…
Pobunjenici u ime savjesti su kao ljudi kojima su se odjednom vratile mladalačke iluzije. Vrijedi živjeti. Vjeruju da život može biti lijep, da su prijateljstva vječna, da su ljudi lafovi i da ljubav čeka iza ćoška. Posle svi gube te iluzije i počnu da vjeruju da se život svodi na izgubljene iluzije. Nevolja je što su ljudi koji su izgubili iluzije uvijek žrtve najveće iluzije: da život nema smisla i da ništa u njemu ne vrijedi truda. Onda se pojavi neko ko kaže: „Ovako se više ne može živjeti.“
…
I to je neko znamenje. Evo kako.
Jedna od najvećih misterija moralne pobune koja se s vremena na vrijeme javlja u pojedincima i zahvata i veće grupe ljudi jeste u tome kako ova pobuna mijenja način na koji ljudi vide realnost u kojoj žive. To počne kao najobičnija neposlušnost. Moralni pobunjenici, čak i ako su stari, ponašanjem liče na tinejdžere. Okolina ih tako vidi. Svi im daju savjete u smislu: „vrijeme je da odrasteš, svijet je takav kakav je“, „u tvojim godinama ljudi vode računa o porodici i poslu…“. Ovako su govorili i ostarelom Sokratu, koji je najveći poznati primjer neposlušne svijesti.“

Autor: Stanko Cerović
Izvod iz eseja o Edvardu Snoudenu, pod naslovom „Ovako se više ne može živjeti“, objavljenog 3. maja 2018., u časopisu „Nedeljnik“
…………………

I

Svaki put kada pomislim da ne treba više da pišem o advokaturi jer ništa od toga nemam a kao da nema ni ko da čita, dogodi se nešto značajno (objektivno ili subjektivno ali svakako doživljeno lično), što me podstakne da „samo još ovaj put“ iznesem javno svoja kraća zapažanja.

U konkretnom slučaju, to su dirljive citirane reči Stanka Cerovića iz navedenog teksta i iako advokatura nema baš puno dodirnih tačaka sa Tolstojem, Sokratom a ponajmanje Snoudenom – opisani mehanizmi lepe strane ljudske prirode, a veoma bliski advokatima i advokaturi, u aktuelnom sveopštem defetizmu zavređuju posebnu pažnju.

Stoga, u nastavku, u nemogućnosti istovetnog pripovedanja, samo skromni doprinos generalno (zaboravljenim) idealima, nerasterećen ličnim optimizmom i sentimentom.

II

Dobro je svima poznato šta se i zašto dogodilo na prošlogodišnjim dupliranim izborima u Advokatskoj komori Beograd, čije su faktičke posledice već izvesno vreme vidljive.

Izborna tema je gorka pilula koju advokatura još uvek ne uspeva da proguta, duboko razočarana i uzdrmana, a kratkoročna osećanja ponosa i zadovoljstva zbog „uspešno održanih“ duplih izbornih Skupština, polako smenjuju dugoročna osećanja sramote i stida. Retke su kolege među nama koje u odnosu na tu temu ne podležu povremenim moralnim preispitivanjima a čini se da se čak i među onim kolegama koji su se potpuno držali po strani javljaju trenuci kajanja, upravo zbog toga što su se potpuno držali po strani.

Međutim, bez obzira na tekuće rezultate našeg izbornog činjenja ili nečinjenja, kao i na aktuelno nezadovoljstvo advokata, vredi podsećanje na skorašnje tekovine ovdašnje advokature, nezapamćene u advokatskoj istoriji.

Naime, iako je nesrećno završila sa duplim organima, srpska advokatura je tokom protesta iz 2014. godine u svojoj srži trajno rodila duh zajedništva i kolektivne ambicije, borbe za pravo i pravdu, otpora protiv neosnovanog i nezakonitog zanemarivanja i osvajanje slobode govora i izražavanja. Svi ti pozitivni elementi koji su tada nastali su, po prirodi stvari, ostali trajno utkani u kolektivnu svest advokature, sustinski neposlušnu i pobunjeničku, a u prilog toj tvrdnji ide i činjenica da je advokatura, upravo iz navedenih razloga, i sprovela duple izbore, kao svoju ličnu „moralnu pobunu“ protiv tadašnje komorske vlasti.

Duboko sam uverena da su te vrednosti advokature i dalje žive i nepromenjene a da je trenutno povlačenje advokata u odnosu na unutrašnja i šira pitanja samo privremeno, pre nego što se pojave neki novi „moralni pobunjenici“ i skrenu nam javno pažnju da se „ovako više ne može živjeti“.

U tom smislu, realizacija slobode govora u advokaturi je imperativ ne samo za dobrobit profesije već i za celokupno društvo i nulta je tačka od koje se mora početi u ostvarivanju bilo kojih ideja i planova u korist advokature i, stoga, verujem da ima volje, načina i snage da se advokatura odupre svim, eventualnim, pokušajima suzbijanja javnog kritičkog mišljenja.

Dakle, pre nekih novih advokatskih aktivnosti, ujedinjenja, izbora i razjedinjenja, verujem da će se advokatura, pre svega, ubrzo vratiti na započeti kurs razvoja i faktičke podrške javne advokatske reči i svim nastojanjima koja su usmerena u pravcu jednostavnog uključivanja što većeg broja advokata u razmenu stavova, analiza i iskustava.

Verujem da će se, u vezi sa tim, unutar advokature uskoro glasnije postaviti pitanja:

– zašto je Skupština advokata, prva nakon sprovedenih duplih izbora, bila statutarna, uz potpuno ignorisanje najblaže rečeno turbulentnog stanja u advokaturi (umesto akademska na kojoj bi se raspravljalo o isključivo jednoj tački dnevnog reda – aktuelnom stanju u advokaturi);

– zašto se velika većina beogradskih advokata nije opredelila da dođe na Skupštinu i ukaže na sve probleme u advokaturi;

– zašto je advokatima Srbije još odavno uvedena cenzura na jedinom institucionalnom internet blogu;

– zašto advokatima Beograda nije omogućena adekvatna javna rasprava u vezi sa predloženim Ustavnim promenama i usvajanje određenih preporuka ili zaključaka Skupštine advokata (kao najvišeg organa komore);

– zašto se kolege izbacuju sa advokatskih viber grupa ili javno opominju onda kada objavljuju svoje lične stavove vezane za struku i profesiju, odnosno zašto pojedini administratori advokatskih viber grupa zabranjuju sadržinu objava svojih kolega (i to u slučajevima kada je ta sadržina apsolutno u skladu sa Ustavom, zakonima i Kodeksom),

i ostala slična pitanja.

Verujem da u advokaturi još uvek tinja žar svih tih „mladalačkih iluzija“, da je trenutna ćutnja privremeni udah novog optimizma i da će se uloženo u dobrobit advokature duplo dobrim vratiti.

Verujem da su advokati i dalje „neposlušni“ i „nezahvalni“, samostalni i nezavisni, zainteresovani za struku, profesiju i sopstveno ustrojstvo.

Uverena sam da se u advokaturi i dalje najviše ceni stručni rad, lični integritet i profesionalni ugled, da će ova smutna vremena brzo proći a da će za njima ostati ono najbolje od svih nas.

Advokat Nevena First, Beograd