Napomena: Tekst “Nagodba kao dokaz”, autora Jovice Đ. Todorovića, je prvobitno objavljen na portalu “Bolja advokatura” ,11. marta 2016.god., a zbog aktuelnosti teme ga i ovde prenosimo, uz saglasnost autora.
…………
Nedavno je na ’’Blogu sudije Majića’’ objavljena diskusija sudija Mr. Aleksandra Trešnjeva i Dr. Miodraga Majića o tome da li se presuda na osnovu priznanja krivičnog dela može koristiti kao dokaz u drugom krivičnom postupku. Odluka dvojice poznatih sudija da započnu ovakav vid javnog debatovanja o krivično-pravnim temama izvesno zavredjuje podršku. Pridružujući se debati, cilj ovoga teksta je da doprinese njenom širenju i medju advokatima.
Sporazum o priznanju krivičnog dela je zakonom uredjena nagodba izmedju okrivljenog i javnog tužioca, što proizilazi iz odredbi člana 314 Zakonika o krivičnom postupku, koji propisuje sadržinu tog sporazuma. Ratio legis ovog pravnog institut jeste da ovlašćeni organ države, javni tužilac, i okrivljeni, gradjanin protiv koga se vodi krivični postupak, do izjašnjavanja optuženog o krivici pred sudom, razreše sporno pitanje o postojanju krivičnog dela, krivici i krivičnoj sankciji, uz minimalno učešće sudske vlasti, dakle brže, efikasnije i celishodnije nego što bi se to pitanje rešilo sudjenjem.
Naše krivično-procesno zakonodavstvo, zaista, ne propisuje prepreke da javni tužilac sudu ponudi presudu donetu na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pa i zapisnik sačinjen u postupku donošenja takve presude ili sam sporazum, kao dokaze u drugom krivičnom postupku. Takvi se dokazi ne mogu izdvajati iz spisa kao nezakoniti, jer oni nisu nezakoniti u smislu člana 16 stav 1 ZKP. Ali, to nikako ne znači da su ta dokumenta zaista dokazi, odnosno izvori saznanja upravo o obeležjima krivičnog dela za koje sud sudi u drugom postupku (ili o drugim činjenicama koje se dokazuju u drugom postupku) i da se kao takvi mogu koristiti u drugom krivičnom postupku.
Tradicija nagodbe
Nagodbe učinilaca krivičnih dela sa državom, odnosno njenim organima otkrivanja i gonjenja učinilaca krivičnih dela, imaju kod nas dugu tradiciju. One su uredjene zakonom od skora, a od skora je i odlučvanje o njihovoj prihvatljivosti zakonom povereno sudskoj vlasti. Inače, nagodbe su kod nas praksa izvršne vlasti decenijama, s tim što su bile nelegalne, tajne i neformalne. Dešavalo se neretko da lice za koje je poznato da ima ’’bogato znanje i iskustvo’’ u policiji dobije ponudu privilegovanog položaj u pogledu ’’ovoga’’ za šta je ’’palo’’, ako nešto drugo ’’pevne’’. To što ovaj ’’pevne’’ je korišćeno. Korišćeno je uvek protiv drugih lica, naravno. Korišćeno je najmanje kao tzv. operativno saznanje, a često i kao samo svedočenje (pod zakletvom). Pored ’’pevačkih’’, korišćene su i razne druge usluge lica sa kojima su pravljene ovakve neformalne, nelegalne i tajne nagodbe, u zemlji i inostranstvu. Opet, protiv drugih, za koje su službe izvršne vlasti nalazile da su neprijatelji ’’države i naroda’’. I ’’pevači’’ su imali svoj interes. U rol-ormanima službi, koje su znale da drže reč, stajali su njihovi predmeti dok ih i Bog ne zaboravi.
Nakon decenijskih i raznovrsnih korišćenja onih nelegalnih, tajnih i neformalnih nagobi, nakon što su nagodbe učinilaca krivičnih dela i države uredjene zakonom, a odlučivanje o njihovoj prihvatljivosti povereno sudskoj vlasti, teško je prihvatiti da sada mogu postojati ograničenja za njihovo korišćenje.
Suština debate
No, ostavimo tradiciju raznovrsnog korišćenja nelegalnih, vaninstitucionalnih nagodbi države sa učiniocima krivičnih dela i teškoće u napuštanju uvreženih shvatanja o mogućnostima njihovog korišćenja. Vratimo se ovoj debati, koja zapravo i nema nikakve veze sa tradicijom, jer se svodi na tumačenje novog pozitivnog procesnog zakona, koji nema dugu tradiciju primene.
Suština debate (i dileme) je u pitanju: Da li presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela može biti izvor saznanja, odnosno dokaz o činjenicama koje čine obeležje krivičnog dela o kome se sudi u drugom krivičnom postupku?
Presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela može biti dokaz, samo ako je izvor saznanja o činjenicama koje su predmet dokazivanja (član 83 ZKP), medju kojima su najvažnije činjenice koje čine obeležja krivičnog dela o kome se sudi u drugom postupku, i zato je to suština dileme o kojoj diskutujemo. Dokazivanje drugih činjenica koje mogu biti predmet dokazivanja prema članu 83 ZKP, iako važno, nije suština postavljene dileme.
Teleološki pristup
Cilj uvodjenja sporazuma o priznanju krivičnog dela u naš sistem krivičnog i krivično-procesnog prava svakako nije bio – u dokazivanju. Nema spora o tome da je cilj uvodjenja ovog instituta u naš pravni poredak (kao i u druge) upravo rešavanje spornog pitanja o postojanju odredjenog krivičnog dela i krivici odredjenog lica za to krivično delo – bez dokazivanja, što omogućava uštedu budžeta i drugih državnih resursa s tim u vezi.
Dakle, upravo da bi se izbeglo dokazivanje uvodi se institut sporazuma, nagodbe države sa učiniocem krivičnog dela, kojim okrivljeni priznaje krivično delo. Ako je cilj uvodjena jednog pravnog instituta da se izbegne dokazivanje krivičnog dela, pojedinačni pravni akt koji proizilazi iz tog instituta (presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela) ne može imati dokaznu svrhu, odnosno ne može biti dokaz o tom krivičnom delu, odnosno njegovim obeležjima, pa se kao dokaz ne može koristiti niti u drugom krivičnom postupku u kome se sudi za krivično delo iz istog krivično-pravnog dogadjaja.
Nagodba kao isprava
S obzirom na zakonske odredbe o dokazivanju u važećem ZKP, presuda na osnovu priznanja krivičnog dela može biti dokaz, ako je, po svojoj procesno-pravnoj prirodi: 1) isprava (iz člana 138 stav 2 ili stav 4 ZKP) ili 2) iskaz lica (okrivljenog ili svedoka).
Sud u postupku donošenja presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela uopšte ne utvrdjuje činjenice navedene u opisu krivičnog dela koje je priznao okrivljeni. Zato, presuda, doneta na osnovu sporazuma, jeste isprava iz člana 138 stav 2 ZKP, odnosno javna isprava, ali samo o činjenicama koje je utvrdio sud donoseći tu presudu ili koje su nastale u donošenju presude, a to su: da je okrivljeni u sporazumu sa tužiocem priznao krivično delo, da je sud prihvatio taj sporazum, da je okrivljeni oglašen krivim i da mu je izrečena sankcija. Ali, ne i o postojanju obeležja priznatog krivičnog dela! Činjenični opis priznatog krivičnog dela u presudi donetoj na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, šta više, i ne potiče od suda, koji je izdao ispravu (odnosno doneo presudu) o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, već iz tog sporazuma koji su zaključili javni tužilac i okrivljeni .
Prema tome, presuda na osnovu sporazuma nije isprava iz člana 138 stav 2 ZKP o činjenicama koje čine obeležja priznatog krivičnog dela, zato što sud uopšte nije utvrdjivao niti utvrdio te činjenice, pa se kao takav dokaz (javna isprava) o tim činjenicama ne može koristiti niti u drugom krivičnom postupku, gde se iste činjenice dokazuju kao obeležja krivičnog dela drugog učinioca.
Presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela nije isprava iz člana 138 stav 4 ZKP (ostale isprave), o čemu ne može biti spora. (Presuda mora biti javna isprava, zato što je presuda.) U sledu toga, možda se može braniti stav da je sam sporazum o priznanju krivičnog dela isprava iz člana 138 stav 4 ZKP, pa treba razmotriti mogućnost da se sam sporazum koristi kao dokaz u drugom krivičnom postupku.
Ako je sporazum o priznanju krivičnog dela, kao i bilo koji drugi ugovor, isprava iz člana 138 stav 4 ZKP, i kako se verodostojnost sadržaja ’’ostalih isprava’’ (kako jasno stoji u članu 138 stav 4 ZKP) utvrdjuje obavezno i izvodjenjem drugih dokaza i ocenjuje u skladu sa članom 16 stav 3 ZKP, sam sporazum se ne može koristiti kao dokaz ako nije moguće saslušanje ili ispitivanje lica koje ga je zaključilo. Odnosno, sporazum o priznanju krivičnog dela se može koristiti kao dokaz samo kada je moguće ispitivanje lica koje ga je zaključilo u svojstvu svedoka, o čemu će biti više reči niže.
Nagodba kao iskaz
Sam sporazum i presuda nisu iskaz lica koje priznaje izvršenje krivičnog dela. To su upravo nagodba, sporazum tužioca i okrivljenog, i sudska odluka o prihvatanju sporazuma, krivici i sankciji, doneta samo na osnovu predhodne nagodbe (a ne i na osnovu utvrdjivanja činjenica od strane suda, odnosno da je krivično delo zaista i izvršeno).
Ali, čak i kada bi se moglo smatrati da je sporazum o priznanju krivičnog dela, zapravo, ’’iskaz’’ lica koje priznanjem krivičnog dela potvrdjuje činjenice koje predstavljaju obeležja tog dela, taj iskaz je neupotrebljiv kao dokaz u drugom, kontradiktornom postupku, jer nije dat u skladu sa pravilima o saslušanju optuženog, niti po pravilima o ispitivanju svedoka, koja su propisana zakonikom za taj drugi kontradiktorni postupak. Ako ništa drugo, ovaj ’’iskaz’’ nije dat na glavnom pretresu, već na ročištu, zatim nije dat u javnom postupku, već na ročištu sa koga je isključena javnost (po posebnoj odredbi zakona, upravo radi zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela), i koje ročište je održano pred sudijom za predhodni postupak ili predsednikom veća, a ne pred sudskim većem (član 315 ZKP).
Teško bi se mogla braniti teza da je iskaz u kome okrviljeni izjavljuje pred sudom samo ono što je precizirano u članu 317 ZKP, odnosno: 1) da je ’’svesno i dobrovoljno priznao krivično delo’’, 2) da je svestan posledica sporazuma, i 3) da se odriče prava na žalbu protiv presude, upravo onaj ’’iskaz saoptuženog’’ iz člana 406 stav 1 tačka 5) ZKP, koji bi se mogao koristiti u drugom krivičnom postupku, bez ponovnog saslušanja optuženog. Ako ništa drugo, ono zato što’’iskaz’’ saoptuženog iz nagodbe sa tužiocem (odnosno presude na osnovu te nagodbe) i iz zapisnika sa ročišta iz člana 315 stav 2 ZKP nije iskaz dat kroz dokaznu radnju saslušanja optuženog (po članu 398 i 399, i 85 i dr. istog zakonika), već kroz sasvim drugačiju procesnu aktivnost suda, a to je odlučivanje suda o sporazumu o priznanju krivičnog dela (član 315 i dr. istog zakonika).
Odlučivanje o sporazumu o priznanju krivičnog dela nije procesna aktivnost koja se može uporedjivati sa procesnim aktivnostima saslušanja osumnjičenog u istrazi ili optuženog na glavnom pretresu. Iz navedenih razloga se ni zapisnik sa ročišta na kome je sud odlučio o sporazumu o priznanju krivičnog dela, odnosno ’’iskaz’’ okrivljenog sa tog ročišta, ne bi mogao koristiti kao dokaz u drugom krivičnom postupku.
Iz navedenih razloga, takodje, nije moguća analogija sa pravilom iz člana 481 ZKP, koji propisuje da se prilikom ponvaljanja postupka osuđenom u odsustvu, pravnosnažno osudjeni saučesnik ne može saslušavati, niti se može suočiti sa okrivljenim, već se upoznavanje sa sadržinom iskaza osuđenog saučesnika vrši uvidom, iznošenjem njegove sadržine od strane predsednika veća ili čitanjem. Osudjeni saučesnik u slučaju iz člana 481 ZKP je predhodno saslušan po svim pravilima za saslušanje okrivljenog, dok saučesnik osudjen na osnovu nagodbe sa tužiocem uopšte nije saslušavan po tim pravilima prilikom odlučivanja o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela.
Nagodba i istina
Zalaganje da se priznanje krivičnog dela može koristiti protiv saučesnika lica koje je priznalo krivično delo, i to kroz formu presude donete na osnovu sporazuma o priznanju, može biti konzistentno primenjeno jedino kada zakon propisuje obavezu suda da, uprkos priznanju i nagodbi stranaka u postupku, utvrdi postojanje krivičnog dela i krivičnu odgovornost onoga ko priznaje delo. Ako je zakonodavac važećim procesnim zakonikom oslobodio sud te obaveze kada okrivljeni priznaje krivično delo u sporazumu sa tužiocem, odnosno radi svoje nagodbe sa tužiocem, nije dosledno da sud koristi sadržinu te nagodbe protiv eventualnih saučesnika lica koje se odlučilo za nagodbu. Ova nedoslednost isključuje mogućnost da je intencija zakonodavca bila da se kao istina koristi akt u čijem donošenju sud nije imao obavezu da utvrdi istinu.
Kada okrivljeni priznaje krivično delo u sporazumu sa tužiocem, odluka suda o daljem toku postupka, odnosno prihvatanje sporazuma, ne zavisi čak niti od postojanja osnovane sumnje u istinitost priznanja, kao u slučajevima iz člana 88 i 508 ZKP, kada okrviljeni priznaje krivično delo bez sporazuma (nagodbe) sa tužiocem. Čak i kada postoji kod sudije osnovana sumnja u istinitost priznanja koje okrivljeni vrši u sporazumu sa tužiocem, ta osnovana sumnja nije pravni osnov da sudija odbije sporazum – član 318 ZKP. Tako se ponovo dolazi do zaključka da se tužiočeva nagodba sa okrivljenim ne može koristiti kao dokaz protiv drugih lica, ni u najmanjoj meri, jer sud nije proverio istinitost priznanja u nagodbi.
Zalaganje da se presuda na osnovu priznanja krivičnog dela prihvati kao istina (u celini, ili samo delimično) o obeležjima priznatog dela, zapravo, predstavlja metodološki pristup ranijeg krivičnog postupka, po kome je sud uvek proveravao priznanje, a osudjivao na osnovu priznanja samo ako utvrdi da je ono istinito. Sada, kada sud ne proverava verodostojnost priznanja do uverenja na nivou izvesnosti (već samo u meri postojanja drugih dokaza koji nisu u suprotnosti sa priznanjem), ne može se na priznanje gledati kao na istinu utvrdjenu sudskom odlukom!
Na priznanje krivičnog dela se ne može gledati niti kao na istinu utvrdjenu nagodbom, odnosno sporazumom (slobodnom voljom) tužioca i okrivljenog, zato što zakon ne obavezuje učesnike tog sporazuma da njime istinito opišu obeležja priznatog krivičnog dela. Tužilac u sporazumu navodi činjenice za koje on nalazi da postoji sumnja da su tačne, a okrivljeni nema obavezu da govori istinu potvrdjujući ih. Naprotiv, okrivljeni ima pravo da svoj interes ostvari u nagodbi i tako što će priznanjem potvrditi i činjenice koje nisu tačne, ako za uzvrat može da ostvari odustanak tužioca od gonjenja za druga krivična dela ili blažu kaznu i sl. Iz ovog razloga niti sam sporazum, kao saglasnost volja tužioca i okrivljenog, nije dokaz (isprava) o obeležjima priznatog krivičnog dela, već samo o saglasnosti volja okrivljenog i javnog tužioca kako da se kompromisno razreši sporno pitanje o postojanju odredjenog krivičnog dela i krivice u konkretnom slučaju.
Na priznanje krivičnog dela u sporazumu sa tužiocem se može gledati samo kao na ostvarivanje, sa jedne strane, prava jednog gradjanina, a sa druge, zakonom propisanog ovlašćenja države da nagodbom reše sporno pitanje o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti, celishodnije i ekonomičnije nego što bi ta pitanja bila rešena sudjenjem. Ostvarivanje toga prava okrivljenog i toga ovlašćenja javnog tužioca, kao organa države, ne sme imati uticaj na druge gradjane, a posebno ne na ostvarivanje prava drugih gradjana, a to su pravo na odbranu i pravo na pravično sudjenje.
Nagodba i svedočenje
Lice koje je priznalo krivično delo u sporazumu sa tužiocem, ne može ponovo biti ispitivano u svojstvu svedoka na predlog tužioca, odnosno u funkciji dokazivanja optužnice u drugom krivičnom postupku u kome se sudi drugom licu za isti krivično pravni dogadjaj. Do ovakvog zaključka dolazi se, čini se pouzdano, sistemskim tumačenjem, zato što su se lice koje je priznalo krivično delo i tužilac, zaključivanjem sporazuma o priznanju krivičnog dela opredelili za primenu upravo tog pravnog instituta, a ne za sporazum o svedočenju, pa taj izbor ne mogu naknadno menjati u vezi istog krivično pravnog dogadjaja. U istom logičkom sledu, niti sud koji je prihvatio sporazum o priznanju krivičnog dela, ne bi mogao ex officio da odredi ispitivanje lica koje je priznalo krivično delo u svojstvu svedoka u drugom krivičnom postupku u kome se sudi o istom krivično pravnom dogadjaju. U ovim slučajevima sporazum o priznanju krivičnog dela ne bi mogao da se koristi kao isprava iz člana 138 stav 4 ZKP, jer kao dokaz te vrste ne bi mogao biti proveren ispitivanjem lica koje ga je zaključilo.
Ostaje mogućnost da se lice koje je osudjeno na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela ispita u svojstvu svedoka u drugom krivičnom postupku na predlog odbrane lica kome se za isti krivično pravni dogadjaj sudi u tom, drugom postupku. Saučesnik kome se sudi u drugom postupku nije učestvovao u zaključivanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, koje je priznalo drugo lice, te sporazum i sva druga pravna akta s njim u vezi nemaju uticaj na njega. Sa druge strane, ne vidi se šta bi bio pravni osnov da se takav dokazni predlog odbrane u drugom krivičnom postupku odbije. Dakle, sporazum o priznanju krivičnog dela bi se mogao koristiti kao isprava iz člana 138 stav 4 ZKP samo ako bi odbrana lica kome se sudi u drugom krivičnom postupku predložila ispitivanje lica koje je sporazum zaključilo u svojstvu svedoka. Tek u toj situaciji sud bi mogao da ceni oba dokaza, i sporazum i svedočenje lica koje ga je zaključilo, u smislu člana 16 stav 3 ZKP. Ako, pak ovo poslednje nije moguće, nije moguće niti korišćenje samo sporazuma.
Zaključak
Presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, kao i zapisnik sa ročišta na kome je sud odlučio o prihvatanju sporazuma, ne mogu se koristiti kao dokazi u drugom krivičnom postupku u kome se sudi za isti krivično pravni dogadjaj.
Sporazum o priznanju krivičnog dela ne može se koristiti kao dokaz na predlog tužioca, odnosno za dokazivanje optužnog akta u drugom krivičnom postupku, niti kao dokaz koji bi sud izveo ex officio.
Sporazum o priznanju krivičnog dela mogao bi se koristiti u drugom krivičnom postupku jedinio ako bi odbrana lica kome se sudi u drugom postupku predložila ispitivanje lica koje je zaključilo sporazum u svojstvu svedoka.
Naravno da je veliko pitanje koliki i kakav praktični značaj može da ima ova poslednja mogućnost. Odgovor na to pitanje mora dati praksa, koja kod nas sporo i teško prihvata sasvim novu filozofiju adversijalnog, akuzatorskog sistema krivičnog postupka, sporo i teško (ne)napuštajući svoje inkvizitorske navike i inercije.
Adv. Jovica Đ. Todorović
11.mart 2016.
* Na sledećem linku se možete upoznati sa izvornom objavom i sa pratećim komentarima na tekst: http://boljaadvokatura.com/nagodba-kao-dokaz/