Od samog nastanka prava, od te pra-norme za koju je Gams verovao da je posledica onog Frojdovog pra-greha, “zakon prinčev”, nomos, ima svoju senku: “zakon božji”, logos, ono što mi pogrešno zovemo “pravda”.
Pravda bi trebalo da bude taj korektiv pozitivnom pravu koji će da otkloni primenu onih propisa kojima se vređa… šta?
Mislim da su Thomas Hobbes u “Levijatanu” i John Locke u “Two Treaties of Government” zastupali stav, poznat još od Platona, da suprematiju nad zemaljskim zakonima ima božji zakon, a pošto nam Gospod, na žalost, nije direktno saopštio šta sve piše u tim njegovim propisima, naša je dužnost da pokušavamo da pogodimo volju svevišnjeg.
Thomas Jefferson u Deklaraciji nezavisnosti prihvata i proširuje ovo stanovište sa “prirodnim zakonima” (“the Laws of Nature and of Nature’s God”) i tako stvara prvu demokratsku republiku u savremenom svetu.
I pre i posle njih bilo je na stotine, na hiljade mislilaca, teoretičara, pravnika, filozofa, ali i šarlatana i uzgrednih komentatora koji su posvetili ovoj temi nepregledno brdo reči. Pojam “pravde” se iz božje promisli ponekad selio u moral, običaje, etiku, estetiku, natalne i tarot karte, kosmičku ravnotežu i ostale izmišljene simetrije, ostajući uvek neuhvatljiv, opirući se definisanju i fiksiranju.
Jedino što se iz svega toga moglo zaključiti je da pravda stanuje svuda, samo ne u pravu.
I da niko ne zna tačno šta je to.
Činilo se, ponekad, da je lakše prepoznati pravdinu suprotnost, nepravdu. Tako se i u sockomunističko zakonodavstvo ušunjalo načelo savesnosti i poštenja, pravo suda da menja ili poništava očigledno nepravedne odredbe, inače potpuno zakonitih, ugovora, ili da oslobodi od kazne učinioca nehatnog krivičnog dela, kada ga posledice teško pogađaju itd, iako je pozitivno pravo kanonski bilo “izraz volje vladajuće (radničke – sic) klase” i stoga izvan svake sumnje kao ultimativno “pravedno”, za razliku od imperijalističko-kapitalističkih nemačkih i drugih građanskih i krivičnih zakonika, odakle su ti instituti zapravo preuzeti.
Danas Evropska konvencija štiti pravo na pravično suđenje (u razumnom roku, što je samo jedan od kriterijuma po kojima se ceni da li je zaista pravično). Ali ni konvencija ne daje odgovor na pitanje šta je to pravda, pa se pitanje pravičnosti ostavlja na ocenu sudu: to svakako nije samo zakonitost u postupanju, jer i zakoni mogu biti nepravični, a ne samo konkretni postupci, a ovakav zaključak proizlazi iz konvencije i njenih dodatnih protokola.
Dakle, ako me pitate šta je to pravda, moj odgovor je – ne znam our site. I mislim da takvo nešto ne postoji. Postoji samo subjektivni osećaj svakoga od nas pojedinačno, koji je podložan promenama, uticajima, emocijama i raspoloženjima, strani i poziciji koju imamo… Svako od nas ima neku svoju “pravdu” koju bi da “isterava” ili da “deli”. I neretko je moja “pravda” za drugog nepravda i obratno.
Srećan rođendan.
Pomalo je patetično replicirati na sopstveni tekst, ali mi se učinilo da sam dužan da pružim naknadna objašnjenja, nakon što mi je jedan moj drug, doktor tehničkih nauka i redovni profesor ovdašnjeg univerziteta izneo svoje opaske na moj uradak, rečima: “Pih, copy-paste, pravda kao subjektivno viđenje objektivne stvarnosti…”
Dakle, profesore, ovde pravda kao objektivna stvarnost jednostavno ne postoji. Pošto pravda nije neki prirodni fenomen, niko od nas ne može ni da je vidi “sopstvenim očima”, već je u pitanju individualna interpretacija nekog nedefinisanog društvenog ideala. Stoga je parabola sa marksističkom dijalektikom po svoj prilici neuspela.
Lepota je uvek u oku posmatrača. Snovi su nešto drugo.