Gordost 11 01 2017

ГОРДОСТ

(Извод из дневника белешки од 11.јануара 2017-те године)

……

„Јуче сам био у канцеларији одлазећег председника АКБ, адвоката Слободана Шошкића, старца при измаку живота у 80-ој години. Био сам у тренутку када се забарикадирао у својм кабинету са подгузним ађутантима, када никога није пуштао да уђе, када је требао да потпише документ који је сачињен после целог дана преговарања председничких кандидата и управног одбора.
Нико није хтео или смео да уђе. Он је био љут, он је био прек и сви су бежали од њега а и он од других.
Узео сам текст тог јебеног Протокола (који сам ја лично пред 50-ак колега предложио да се сачини) из руке једног од кандидата (кандидат Тинтор), покуцао на врата и ушао унутра.
Тај поглед никада нећу заборавити. Одлазећи председник, некада велико име српске адвокатуре, седео је за столом и ћутао. Сви унутра су ћутали pharmacieinde.fr. Мене нико није очекивао. Сви ме знају после 26 година адвокатуре, али нико не зна ко сам, нити он сам зна моје побуде. Да ли сам убица, да ли сам лудак, да ли ћу га грдити, претити…
Не сећам се скоро ничега шта сам говорио, али кажу да сам се унутра задржао 5-6 минута. Он је седео и гледао ме у очи. Очима из којих би суза изашла само да није уморна и тужна. Не зам шта је говорио, али знам шта је осећао. Он је тражио пиштољ, као када генерал потписује капитулацију уморан од изгубљене битке. Тада је увреда његове части ако му неки млађи официр, уз папир који сам држао испред њега – не донесе и пиштољ са једним метком у цеви… и мали бели пешкир.

Ја му то нисам понудио, осим свежња папира текста тог фамозног Протокола. Он је празно гледао у папир и одбијао потписати не померајући руке и тело. Он није желео још увек умрети. Као да ме је молио да му дам још мало живота када му већ нисам донео пиштољ и пешкир.. ти ужасни Душе што си ми ушао у одаје…
Одбио је потписати себи пресуду јер Протокол је његов тестамент. Он тестамент неће, јер није завештање.. Ови узбуњени, све су му узели и он нема шта завештати.. До малочас је могао то учинити, а сада не може.
Е па потписати неће.

Из препуног ходника чула се вероватно граја и жагор колега који су чекали неверујући да ћу изаћи са његовим потписом. Сви су то знали и сви су били у праву.
Можда сам знао и ја, али сам ипак ушао. Као да ме је нека сила водила јер сам морао видети његов поглед смежураног тужног детета у телу старца обученог у неки бордо џемпер на закопчавање. Можда је мислио да сам и ја његов син, или је желео да изгледам као његов син, да га загрлим и привијем уз себе онако док немоћно седи. Можда је унапред желео да је на та врата управо ушао тај његов син када је чуо да неко куца… А има сина, колегу адвоката 40-их година старости… али ја њега не знам.. и сада се питам зашто није био ту? Где је док му нуде тестамент без часног пиштоља и пешкира.
Да, тако ме је и гледао. Када је говорио, можда је чак и покушао да ме убеди да је он у праву и да сви ми грешимо што га терамо да абдицира после 6-7 година стресне владавине Комором. Можда, али ја његове речи нисам чуо, нисам оне речи које сви разумеју.

Са неким великим скривеним задовољством сам изашао из његове канцеларије. Као џелат који је потајно срећан што није морао извршити егзекуцију јер није ни могао… ваљда се и џелати тако осећају када не убију кривца. То су ваљда у прошлости били једини лепи тренуци у њиховим животима. А никоме од окупљених колега није било ни битно ни важно шта сам ја то изнео из те фамозне канцеларије, одлазећег председника Адвокатске коморе Београда. Битно је било то што сам изнео празан папир, непотписан Протокол са датумом 10. јануар 2017. године. Све остало могу понети са собом и у себи.. у неке своје будуће године адвокатуре и непрекидне борбе за хлеб, кобасице и вино.
Ходачи на жици нису били заинтересовани да чују шта сам изнео из собе.. они су били већ далеко.“

……..

Напомена: Текст је аутентичан препис мојих забелешки. Само сам наслов додао.
адвокат Х.Т.