Kad god bi jednog uglednog i cenjenog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu studenti pitali koji tačno zakon se polaže (novi koji je donet ali nije stupio na snagu ili stari koji je faktički promenjen ali je još uvek važeći), profesor je uvek veselo odgovarao da, što se njega tiče, može da se odgovara i onaj iz sredine prošlog veka. Zabrinuti studenti su nakon toga, nezadovoljni profesorovim odgovorom (jer, zaista, kome je u sred ispitnog roka do šale i doskočica), obično spremali posebno svaku izmenu prethodnog zakona, potajno se pitajući (i strepeći) da li to uvaženi profesor stvarno od njih očekuje da poznaju i nevažeće zakone iz perioda koji datira pre nego što su se uopšte rodili.

Ono što studenti prava u tom trenutku nisu znali, a nisu ni mogli da znaju, je da će konkretno tu profesorovu lekciju stvarno savladati tek mnogo kasnije nakon tog položenog ispita, u hodu kroz pravosudni lavirint.

Osnovno

Naime, bez obzira na sveopštu hiperprodukciju zakona i hiperprodukciju izmena i dopuna zakona kojima se menjaju i dopunjuju izmene i dopune prethodnih zakona i bez obzira na reformu reforme kojom se reformisala prethodna reforma – na koncu svega neupitno moraju ostati osnovne ljudske vrednosti, utkane u pozitivne zakone, i opšta pravna načela, neprikosnovena u globalnom pravnom poretku. Sve ostalo je samo nadogradnja koja sama po sebi, ukoliko nije naslonjena na pomenuto, ne proizvodi željeni efekat.

U tom smislu, u slučajevima bilo kakvog sistemskog poremećaja vrednosti ili pravičnosti u određenom društvu, potraga za potencijalno izgubljenom pravdom uvek mora početi tamo gde je ta (savremena) pravda prvobitno i nastala – prepoznavanjem, priznavanjem i poštovanjem neotuđivih ljudskih prava i sloboda.

Međutim, ova univerzalna jednostavna metoda deluje da je postala prezahtevna za domaći pravni poredak koji, čini se, i pored svih nastojanja da dostigne odgovarajući stepen pravednosti, se zapravo sve više udaljava od sopstvene osnovne ideje.

Potencijalno sistemsko nerazumevanje važnosti i domašaja određenih ljudskih prava (kao što je pravo na slobodu govora i misli, pravo na izražavanje), kao i potencijalno nepoštovanje univerzalnih, prirodnih prava (kao što su pravo na slobodu, imovinu i dostojanstvo) – prouzrokuju uznemirenje u biću pojedinca (pa samim tim i u biću kolektiva) jer je osećaj za pravdu sastavni deo istog, usađen u ljudsku svest i ličnost.

Stoga, u poslednje vreme svi svedočimo opštem nezadovoljstvu i sve glasnijim kritikama na relacijama: pravosuđa prema pravosuđu, građana prema pravosuđu, advokaturi prema pravosuđu, pravosuđu prema advokaturi, građana prema advokaturi, advokaturi prema advokaturi.

S tim u vezi, iako su pokušaji potpune harmonizacije tog zamršenog pravosudnog „konflikta“ obično jalovi jer je pravda subjektivna kategorija (a sudeći po mnogim autorima i utopistička), sama činjenica da pravdu „niko nije uspeo da porekne“ je sasvim dovoljna da se, bez obzira na rezultate, za njom neprestano traga.

Funkcionalno

Da bi se ijedan sistem mogao nazvati zadovoljavajuće funkcionalnim on pre svega treba da zaštiti sva prava i slobode, kazni i rehabilituje osuđene i odgovarajuće distribuira pravdu.

Distribucija pravde se ogleda u ravnomernoj raspodeli prava, obaveza i sankcija zbog nepoštovanja obaveza, putem kumulativne primene kriterijuma jednakosti (pravičnosti) i pravednosti (zakonitosti). U tom smislu, ako se pravda „ispostavlja“ jednako prema nejednakima (Aristotel) ili pak nejednako prema jednakima (sto je u našem društvu češći slučaj), dolazi do poremećaja „sledovanja“ tj. dolazi do tipične nepravde.

Brojni su primeri u zakonima i sudskoj praksi koji ne poštuju ovo viševekovno pravilo, počevši pre svega od nepotrebno jednakog položaja države kao pravnog subjekta u građanskim sudskim postupcima u odnosu na drugu stranu. Naime, država ne bi trebalo da bude stranka kao i svaka druga jer je, po prirodi stvari, privilegovana te bi, stoga, trebalo da ima veće obaveze od drugih stranaka, koje obaveze bi bile uspostavljene procesnim zakonima i čije nepoštovanje bi imalo za posledicu procesne sankcije.

Naime, prava države se prvenstveno štite sistemski, pravnim poretkom, i putem nametanja određenih obaveza građanima. Kada su u pitanju sudski postupci protiv države, s obzirom da je država ionako, po definiciji, aparat za prinudu i s obzirom da raspolaže najjačim mehanizmima uključujući i institucionalne kapacitete za odbranu tj.zastupanje – deluje nepravedno da se na nju uvek odnose ista procesna pravila koja su, većinski, zapravo zamišljena za zaštitu interesa i prava pojedinaca i drugih pojedinačnih pravnih subjekata.

U tom smislu, potrebno je razmotriti mogućnost i eventualnu neophodnost uvođenja u građanski postupak instituta korektivne pravde (koji već postoji u krivičnom pravu, u vidu instituta pomilovanja) u vidu ovlašćenja suda da u određenim okolnostima, u sporovima između određenih stranaka, donosi procesne odluke koje se izuzetno samo na njih primenjuju (kao što je, primera radi, američki sud ovlašćen da, u posebnom predparničnom postupku, ako postoje osobite okolnosti i osobito privilegovan status potencijalno tužene strane, i pored isteka roka apsolutne zastarelosti donese odluku o dopuštenosti tužbe za naknadu nematerijalne štete).

Takođe, kao reprezentativni uzorci sistemske deformacije u primeni opštih principa (ne)jednakosti i (ne)ravnopravnosti mogu poslužiti:

1. primeri pogrešnih, nepotpunih ili nedoslednih normi, u koje mogu spadati pojedine odredbe koje se odnose na: položaj odbrane u krivičnom postupku, obaveznu odbranu u krivičnom postupku, siromaško pravo u građanskom postupku, obavezno zastupanje u građanskom postupku, prava i obaveze punomoćnika u građanskom postupku,

2. primeri nepotpunih ili nedoslednih primena dobro postavljenih normi u koje mogu spadati:

– nepostupanje po pravilima koja se odnose na sporove male vrednosti u građanskom postupku i posebne postupke iz oblasti porodičnih odnosa, kao i

– dosledno, pravovremeno i odlučno postupanje prema izvršiocima krivičnih dela sa elementima sitne korupcije (u slučajevima kada, primera radi, iznos protivpravno stečenog novca ne prelazi 500 EUR) dok, sa druge strane, istovremeno nedosledno, odocnelo i oklevajuće postupanje u slučajevima krupne, sistemske, korupcije (kada, primera radi, iznos premašuje desetine hiljada EUR).

3. Primeri zakonodavnog i faktičkog odnosa upravne vlasti prema građanima kao i odnosa sudske vlasti prema upravnoj vlasti, a u kojim svim unakrsnim odnosima deluje da na ovaj ili onaj način, paradoksalno, „pobeđuje“ upravna vlast i to prvostepeni organ (!).

Jednostavno

1. Da bi se ijedan zakon mogao nazvati svrsishodnim on, pre svega, mora da materiju koju reguliše predstavi jasno, razumljivo i nedvosmisleno (u najmanjoj mogućoj meri podobno različitim tumačenjima), uz obaveznu primenu opštih i posebnih metodoloških pravila za izradu zakona. Odstupanje od bilo čega nabrojanog povlači opasnost od drastične neujednačenosti sudske prakse (što nadalje izaziva ozbiljnu pravnu nesigurnost), a što je važniji zakon – to je veća obaveza zakonopisca da ispravno primeni normativno-pravnu tehniku.

S tim u vezi, na ovim prostorima se već neko vreme primećuje svojevrsni fenomen obrnute logike, koji se ogleda u tome da što je važniji zakon – to je upadljiviji trud zakonopisca da ga načini nerazumljivijim i pravno, jezički i logički komplikovanijim.

Najsvežiji primer je Nacrt novog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, a dugo čekani nacrt dugo čekanog zakona odlazi i korak dalje, uspostavljajući nove normativne trendove zasnovane na principu izuzetaka. Naime, ne samo da skoro svako načelo uspostavljeno zakonom kao i priličan broj članova imaju veći broj izuzetaka, već se i određeni broj tih izuzetaka u završetku stava (kraju rečenice) završava sopstvenim „mini“ izuzetkom!

Tako se, primera radi, Nacrtom propisuje da je obrada podataka dopuštena ako se vrši na osnovu pristanka lica a onda (slede izuzeci) se propisuje da je dopuštena i bez pristanka lica da bi se, između ostalog, ostvarili ili zaštitili životno važni interesi tog lica ili (pa opet sledi izuzetak na izuzetak!) interesi drugog lica (?). Teško je, bez podrobnije analize zakona u celosti kao i svake pojedinačne odredbe, uočiti ratio legis ove konkretne norme jer nije jasno koji se tačno cilj želeo postići, odnosno da li se izuzecima štite prava i interesi predmetnog lica, nekog konkretnog drugog lica, svih trećih lica ili opšte društvene vrednosti (pojam životnih interesa).

Takođe, opet samo primera radi, konkretan nacrt ima predugačke stavove sa nabacanim nabrajanjima i s obzirom da nije jedini, čini se da bi u ovdašnju metodologiju izrade zakona možda bilo dobro uvesti pravilo da ako se odredba ne može izgovoriti (naglas pročitati) u jednom (u)dahu – onda ju je potrebno podeliti na nekoliko smislenih delova.

U vezi sa iznetim, a imajući u vidu i staro latinsko načelo da „nepoznavanje prava škodi“, najvažniji međunarodni dokumenti i najcenjeniji (pa i najobimniji) pravni akti su napisani na način da njihovu suštinu i dejstvo, zbirno i pojedinačno, može da razume svaki razuman pojedinac („ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je naknadi…“).

Iako je u savremenom društvu često neophodno da posebni zakoni detaljno preciziraju određene (komplikovane) odnose, to zaista ne znači da zakon treba da bude napisan tako da je potrebno par desetina godina sudske prakse da bi se pravilno protumačila tačna namera i volja zakonodavca (što je često slučaj).

2. Sa druge strane, jednostavno napisane ali nepotpune i neprecizne odredbe mogu proizvesti iste ili slične posledice kao i one nerazumljive i komplikovane. Čuveni primer mogla bi, između mnogo drugih, da bude odredba o određivanju pritvora, iz čl.211.st.1.tač.4. Zakonika o krivičnom postupku, poznata kao „uznemirenje javnosti“, zbog koje je vrlo brzo nakon donošenja i Ustavni sud morao da zauzima stav i tumačenje u vezi sa tim na koje situacije, u smislu te norme, se odnosi uznemirenje javnosti („samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje postupka…pod uslovom da se zasniva na činjenicama koje pokazuju da bi puštanje okrivljenog na slobodu ugrozilo javni red i mir…“).

Dakle, veština kratkog, jasnog i preciznog izražavanja bi, između ostalog, trebalo da bude jedan od prioriteta zakonodavne vlasti jer se na taj način obezbeđuje i čuva pravna sigurnost.

Logično

Da bi se ijedan sistem mogao tretirati kao odgovarajuće pravedan, on mora da počiva na ustavnim načelima kao i na načelima zdravog razuma i univerzalne logike, koja logika se, u pravnom smislu, ceni prema prioritetima propisivanja i poštovanja nekih određenih prava i dužnosti. Tako se, primera radi, ne može saobraćajnim propisima propisati pravo kretanja samo određenim učesnicima u saobraćaju na način da će svima ostalima biti potpuno zabranjeno da se kreću jer bi se tako ograničilo ustavno pravo slobode kretanja. Ovaj banalni izmišljeni primer se možda čini nepotrebnim ali, nažalost, u domaćem pravnom sistemu postoje odredbe kojima se štite neki manje važni individualni ili kolektivni interes na uštrb ugrožavanja najviših društvenih interesa, u koje na prvom mestu spada poštovanje zajemčenih ljudskih prava.

Primer bi, u vezi sa tim, mogla bi da bude odredba Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a koji zakon reguliše i srednjoškolsko obrazovanje, kojom je u čl.84., pod odeljkom Odgovornost roditelja, propisano da je roditelj odgovoran za redovno pohađanje nastave učenika i da je dužan da u roku od 48h sati od dana izostanka školu prvo obavesti o izostanku a zatim da u roku od 8 dana od dana prestanka sprečenosti učenika da pohađa nastavu, izostanak opravda odgovarajućom lekarskom ili drugom dokumentacijom. (Povreda ove obaveze čak povlači novčanu kaznu do 100.000. din.).

Ostavljajući po strani novčano kažnjavanje i visinu maksimalnog iznosa, na prvi pogled se u ovoj normi ništa sporno ne nazire (prepoznaje se i prihvatljiva namera zakonodavca da se zaštite deca i mladi putem obavezne kontrole pohađanja nastave od strane roditelja ili staratelja) osim što je zakonodavac propustio „sitnicu“ da se ovakva dužnost može propisati samo roditelju maloletnog (!) učenika.

Naime, nepotrebno je posebno objašnjavati da punoletno lice (a punoletna lica su skoro svi učenici u završnoj godini srednje škole) pre svega:

– ima pravo da samostalno i slobodno donosi odluku o sopstvenom obrazovanju, koje obrazovanje podrazumeva obavezno pohađanje nastave i stoga obavezno pravdanje izostanaka, i u tom smislu punoletno lice ima pravo da slobodno ne pohađa nastavu ako to ne želi, podrazumevano snoseći odgovarajuće posledice u slučaju neopravdanih izostanaka (tzv. puna poslovna sposobnost).

– ima pravo na privatnost (i u odnosu na roditelje ili bilo koja druga lica) koja privatnost podrazumeva pravo na slobodan i samostalan pristup i komunikaciju sa ustanovama koje mogu biti nadležne za pravdanje eventualnih izostanaka, uključujući i sud, tužilaštvo, policiju, drugi organ uprave ili bilo koji drugi nadležan organ,

– ima pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, pravo na slobodan izbor te zaštite i, najvažnije, pravo na tajnost podataka iz pružanja te zdravstvene zaštite, sve slobodno i samostalno, bez dozvole, umešavanja i obaveštavanja bilo kojih drugih lica (uključujući i roditelje).

Uslovljavanje pravdanja izostanka (i na taj način uslovljavanje školovanja) uključivanjem roditelja kao jedinog titulara prava na pravdanje i to propisivanjem isključivo roditeljske odgovornosti, nadležnosti i dužnosti (koju dužnost, stoga, moraju i lično da sprovedu) ugrožava i ograničava punoletnom učeniku nekoliko osnovnih ljudskih prava (pravo na obrazovanje, pravo na privatnost, pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na zaštitu podataka o ličnosti i slično).

Takođe, osim što je neustavno, životno je nelogično i nepotrebno, posebno imajući u vidu da su institucije koje su nadležne da izdaju potvrdu koja može da opravda izostanak sasvim sigurno pravno i faktički dovoljno kredibilne te nije (nikada) potrebno da bilo koje fizičko lice (konkretno roditelj) potvrđuje autoritet i ovlašćenja institucije.

Sa druge strane, nepravedno je uspostavljati dužnosti određenoj kategoriji lica, konkretno roditeljima, koja dužnost im, u skladu sa Ustavom i drugim zakonima, ni ne pripada. Roditelji jesu dužni da (od)školuju svoje punoletno dete, u smislu pomoći u vidu finansiranja i obezbeđivanja uslova, ali ta dužnost ne obuhvata obavezu roditelja da učestvuju u tačnom načinu školovanja svog punoletnog deteta (to je na relaciji između punoletnog učenika i njegove škole, u skladu sa zakonom), niti ta obaveza može dati istovremena prava roditeljima koja im, po sili Ustava i drugih zakona, ne pripadaju. Upravo naprotiv, obaveze roditelja su neprikosnovene nezavisno od prava koja kao roditelji imaju.

Postoji i još jedan, podjednako važan, aspekt analize ove, pojednostavljeno rečeno, nelogične odredbe. Naime, može da se dogodi da razredne starešine kao pedagozi uviđaju ne samo besmisao već i nemogućnost realizacije konkretne odredbe te da, stoga, omoguće punoletnom učeniku da sam prilaže opravdanja, bez uključivanja roditelja. Kuriozitet u ovakvim i sličnim slučajevima je što takvo, logično i opravdano, ponašanje može proizvesti sledeće ozbiljne posledice: u odnosu na razrednog starešinu zbog nepoštovanja propisa i u odnosu na sistem zbog navikavanja građana na nepoštovanje propisa.

Dakle, da bi se obezbedilo poštovanje zakona (jer je to osnova vladavine prava), zakoni moraju biti u saglasnosti ne samo sa Ustavom već i sa logikom, razumom i realnim životom.

Takođe, osnovna prava i načela Ustava i matičnih zakona, kao i univerzalna zaštita visokih vrednosti se ne smeju tek tako, usputno i naočigled bezazleno, derogirati zbog zaštite običajnih pravila jer to može prouzrokovati mnogo veću štetu od one koja bi eventualno nastala da se ta zaštita nije ni propisala.

Advokat Nevena First, Beograd

Jedan komentar za “Koraci ka pravdi”

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *