Samo dve nedelje nakon ukidanja vanrednog stanja (samim tim i ukidanja zabrane kretanja), dogodila su se i dva značajna događaja, ne nužno jedan s drugim povezana.

Prvi je taj da je zvanično započela predizborna kampanja, na nesreću pandemijom već dovoljno iscrpljenih građana Srbije. Drugi je upečatljiviji, pravno i sociološki mnogo interesantniji, i ogleda se u istovremenom masovnom izlasku građana na ulice, u trgovine, ugostiteljske objekte i ostala javna mesta – bez obzira na to što i dalje traje epidemija zbog koronavirusa. „Kao da je pukla brana“, lakonski je prokomentarisao situaciju jedan od članova Kriznog štaba, očigledno i sam iznenađen takvom neočekivanom reakcijom građana. Indisponirani posmatrač bi možda mogao zaključiti da se, eto, (opet) radi o neodgovornosti građana izazvanoj nedovoljnim shvatanjem opasnosti od opakog i nepredvidivog virusa. Međutim, takva eventualna konstatacija bi bila netačna i doprinela bi daljem širenju već postojeće zablude o stanju kolektivne građanske svesti u odnosu na koronavirus i sve posledice koje on sa sobom nosi. Upravo naprotiv, zbog obdarenosti razumom, koji mu omogućava racionalnu spoznaju sveta koji ga okružuje (uključujući i opasnosti koji taj svet donosi), zbog visokog stepena kolektivne, iskustveno stečene, mudrosti, a ponajviše zbog urođene težnje za slobodom i očuvanjem integriteta – naš narod je, uz poštovanje svih potrebnih epidemioloških mera, jednostavno poslao jasnu poruku svima onima koji umeju i žele da je protumače.

Naime, od samog početka epidemije, osnovu javnog, političkog, pa i strukovnog, diskursa čine iskazi (koji zatim proizvode konkretne pravne i političke radnje) koji u svojoj osnovi imaju pogrešnu, neutemeljenu i, dugoročno posmatrano, veoma problematičnu premisu – da je narod, po svojoj prirodi, nerazuman, neodgovoran, neobrazovan i nedisciplinovan. Stoga, narodu je, u kriznim vremenima u kojima su ugroženi ljudski životi, neophodan makijavelistički pristup, koji, radi očuvanja pojedinačnog i kolektivnog zdravlja, podrazumeva primenu potencijalno neustavnih, nezakonitih i neproporcionalnih mera, i drakonsko kažnjavanje u slučajevima (i nehatnog) nepoštovanja tih mera.

Tako se narodu, putem supotpisa predsednika Republike, predsednice Narodne skupštine i predsednice Vlade, a zbog prethodno donete Naredbe o zabrani okupljanja na javnim mestima u zatvorenom prostoru, prvo uskratilo odlučivanje Narodne skupštine o (eventualnom) proglašenju vanrednog stanja. Zatim se, tom istom celokupnom narodu, uveo institut zabrane kretanja („policijski čas“), čije se vremensko trajanje određivalo unutar kreativnih vremenskih okvira u odnosu na pojedinačne kategorije stanovništva, a koji je najavljivan onoliko „blagovremeno“ koliko je dovoljno da se na ulicama stvore nepregledni, sa epidemiološkog aspekta neprihvatljivi redovi, radi nabavke neophodnih namirnica. Istovremeno se (kao što to obično biva kada se, na temelju navodne narodne nerazumnosti, građanima uskrati suverenost) pribeglo iznenađujuće efikasnom i nesrazmernom (skype) kažnjavanju svih „grešnika“ u doba korone.

Istakla se, nadalje, posebno i naredba o apsolutnoj zabrani kretanja svim licima sa navršenih 65 godina života. Ne ulazeći u analizu (ne)ustavnosti same Naredbe (donete na osnovu Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja), kojom se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih prava, i ne dovodeći u pitanje realnu potrebu za specifičnom zaštitom najstarijih sugrađana (zbog prirode samog virusa i njegovog dejstva na starija lica), može se zaključiti da je deo naroda (lica od navršenih 65 godina života), uz nespornu opasnost od oboljevanja od korone, osetio i nespornu opasnost od utemeljivanja diskriminatorskog i omalovažavajućeg tretmana. Naime, u javnim nastupima zvaničnika, kao i u izveštajima od strane medija, stariji građani (zbirno nazivani „penzionerima“, ili pojednostavljeno upotrebom zamenice „oni“) su mesecima označavani kao korisnici paketa hrane koja im se dotura do vrata, što je pratio i sramni propagandni materijal (koji prikazuje zdravo starije lice isključivo u krevetu, u strahu od svojih najbližih). Potpuno je zanemarena činjenica da je veliki broj ove kategorije stanovništva radno aktivan, da značajno učestvuje u stručnom, naučnom, privrednom i javnom životu, kao i u organizacionoj i materijalnoj pomoći članovima svojih porodica ili svojim zaposlenima. Potpuno je zaboravljena istina da, iako svet ostaje na mladima, po ugledu, znanju i iskustvu, po prirodi stvari, prednjače upravo penzioneri. Naučnici, advokati, sudije, profesori, umetnici, privrednici, preduzetnici, zemljoradnici, zanatlije i ostali, bilo da su primaoci starosne penzije ili ne, stigmatizovani su kao društveni i zdravstveni problem, prisilno stavljeni u poziciju nemoćnog i bespomoćnog tereta društvu i sopstvenoj porodici. Doba dana, ili bolje rečeno noći, tokom kojeg su stariji sugrađani imali pravo da uživaju samostalnost i slobodu koja im prirodno pripada je samo dodatno priređeno poniženje upravo onima koje bi svako društvo, sa razvijenim etičkim i pravnim (civilizacijskim) vrednostima, trebalo da posebno poštuje.

Međutim, ovaj društveno-pravni zemljotres (o kojem će vreme i nadležni organi dati svoju konačnu ocenu) je bio samo početak, a sveprisutni strah od zaražavanja i moguće teške bolesti ili smrti izazvane COVID 19 infekcijom nije bio jedini udar na dostojanstvo, psihičko zdravlje nacije i emotivnu sferu ličnosti pojedinca. S tim u vezi, narod je imao prilike da, osim praćenja objektivno potrebnih ali vrlo uznemirujućih izveštaja koji se odnose na broj zaraženih, hospitalizovanih i umrlih, svakodnevno bude temeljno informisan i o sopstvenoj navodnoj neozbiljnosti i neposlušnosti, o svojoj krivici i neodgovornosti, a posebno o nezahvalnosti. Saznao je narod tim učestalim prilikama i da, unutar njega, postoje čitave kategorije stanovništva (koje zbirno čine gotovo celokupno stanovništvo) koje su potencijalno posebno odgovorne za rapidno širenje virusa i tešku situaciju u društvu: počevši od povratnika u zemlju (jer donose koronu sa sobom), preko male dece (jer su asimptomatski rezervoari virusa) i omladine (koja međusobnim druženjem prvo uzajamno proširi koronu pa je zatim unese u svoje domove), do starijih građana ( „opterećivača“ labilnog zdravstvenog sistema i mogućih „zauzimača“ respiratora).

Nadalje, polazeći od navedene početne premise o svojevrsnom maloletničkom stanju svesti naroda, koja svest, kao takva, podrazumeva slabiju kontrolu nepoželjnih i nedozvoljenih ponašanja, narod je od strane vlasti primio i cirkularnu paničnu SMS poruku u vezi sa ubistvenim potencijalom koronavirusa (u vidu najave da korona sprema scenario koji obuhvata na hiljade mrtvih), a pretpostavljeno u cilju osvešćivanja te narodne mladalačke nesvesti.

Kao da to, samo po sebi, nije bio dovoljan psihološki udar na već psihofizički ranjivu populaciju, odmah zatim su građani, zbog sadržine predmetne poruke, dobili i preko potrebnu psihijatrijsku kolektivnu pomoć. Terapija se naslanjala na nazovi stručnu dijagnostiku a ogledala se u poruci javnosti da su osećaji straha od smrti ili od gubitka voljenih, usamljenosti, beznađa, nedostatka bliskosti i anskioznosti, zapravo pogrešni i kod mentalno zdravih ljudi nepostojeći, jer su izazvani realnom opasnošću (?).

Ukoliko je narod možda pomislio da je tu kraj kontradiktornim i paradoksalnim porukama i zapovestima, pomirljivo prihvatajući i primenjujući apsolutno svaku uredbu, meru, savet, naredbu, zabranu, preporuku, molbu, upozorenje, pretnju, najavu i obećanje, prevario se jer je najteži udar na već značajno ukinuta, ograničena i oslabljena ljudska prava tek sledio. Radi sprečavanja širenja zaraze, po preporuci stranih stručnjaka, prethodno su bile otvorene privremene bolnice za lakše zdravstvene slučajeve, zapravo smeštaji za asimptomatske pacijente (termin se koristio različito u zavisnosti od toga u kom periodu epidemije i u kojem cilju se plasirao), a u beogradskim krugovima poznate prosto kao „sajam“. Ostavivši ovoga puta po strani pravnu analizu o de iure i de facto razlici između prinudne izolacije i prinudne hospitalizacije i razlici između prisilne hospitalizacije i obavezne hospitalizacije, ostaje, u svakom slučaju, gorka uspomena na to da je narod bio prinudno odvođen (čitave porodice) u privremeno organizovane bolnice (kolektivne centre?) dok je, istovremeno, pozivan da samostalno i dobrovoljno prijavi svaku zdravstvenu tegobu koja ukazuje na moguću infekciju koronavirusom (što su građani, ispravno, disciplinovano i činili).

Nejasan je taj manjak zdrave logike, empatije, saosećanja i poštovanja, kod upravo onih tela i činioca društva, koji imaju društveno-pravnu obavezu posedovanja istih. Nesporno je da je kolektivni interes primaran u situacijama kao što je pandemija ovih razmera, jer se on preliva i utiče na pojedinačni interes, međutim nesporno je i da se od principa proporcionalnosti i opravdanosti ne sme nikada odstupiti. Takođe, vrednosti kao što su ljudsko dostojanstvo, psihički integritet i pravo na pravično suđenje se ne smeju ni po koju cenu ugroziti. Poseban je problem i kada pojedinci preuzimaju ulogu institucija a onda dodatno i prekorače ovlašćenja samih tih institucija, čiju su ulogu preuzeli. U takvim slučajevima, dolazi do dvostruke povrede, kako prava tako i morala, koje povrede zatim izazivaju svoje uobičajene prateće teške bolesti, a u koje ne spada aktuelna korona. U svakom slučaju, za budućnost, osim iskustva o ponašanju virusa, državnom vrhu i nadležnim organima bi trebalo da ostane i nauk da su poštovanje Ustava i zakona, pravedno postupanje i umerenost, kao jedna od apsolutnih vrlina, možda najznačajniji instrumenti za borbu protiv bilo kojeg vidljivog ili nevidljivog neprijatelja. U suprotnom, sve će to, verovatno, „narod pozlatiti“.

Advokat Nevena First
Beograd

Jedan komentar za “Veličanstvena snaga naroda u doba korone”

Ostavite odgovor:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *