Uvod

Očuvanje i poboljšanje položaja advokature i advokata u večito „tranzicionom“ domaćem pravosuđu je ključno pitanje za razvoj demokratskog društva i unapređenje vladavine prava.

S tim u vezi, a bez obzira kako to eventualno izgledalo laičkoj javnosti često neopravdano kivnoj na advokate, – bez jake, slobodne i nezavisne advokature nema ni jakog, slobodnog i nezavisnog pravosuđa a samim tim ni prava ni pravde.

U tom smislu, potpuno je razumljiva i očekivana hronična zabrinutost među advokatima, koja u poslednje vreme sve više narasta, izazvana prošlim, sadašnjim i budućim pravosudnim promenama. Te promene se ogledaju u kontinuiranom uvođenju novih pravosudnih profesija (čije se nadležnosti i rad u hodu neočekivano transformišu), primeni novih pravila na stare institute i pravna načela (sa kojim načelima su ta pravila u koliziji), kao i nedovoljnoj transparentnosti rada organa advokatskih komora.

Notarijat, izvršitelji, medijacija, Ustavne promene, tužilačke istrage, izmene krivičnog zakonodavstva, Zakona o izvršenju i obezbeđenju, Prednacrti i Nacrti Građanskog zakonika, doživotne kazne zatvora, „švajcarci“, besplatna pravna pomoć, advokatske i ostale tarife, sudske takse, hiperprodukcija propisa, i uz paralelne svakodvogodišnje advokatske predizbore i izbore, – predugačak je i iscrpljujući spisak tema kojima se advokati, uz svakodnevni profesionalni rad, stručno bave.

Naime, u skladu sa avokatskim propisima, svaki advokat je dužan da se posveti interesima pravne nauke i pravde, dobrobiti advokature, pravosuđa i celog društva i interesima zakonitosti i vladavine prava. Zato nije neobično što, zbog svih gore navedenih brzinskih promena, advokati sve češće istupaju u javnosti a njihov glas je sve više kritički obojen, u cilju eventualne zaštite Ustavom zajemčenih prava. Zato nije neobično ni to što advokati sve više među sobom ukazuju jedni drugima na sve novonastale probleme i manjkavosti pravnog poretka.

Odluka Advokatske komore Beograda

Međutim, pre nego što advokati u svojim formalnim i neformalnim diskusijama i analizama utvrde i usaglase stavove u vezi sa svim navedenim pitanjima i problemima koja se tiču kako advokature i advokata tako i svih građana, čini se da je u ovim neobičnim pravosudnim i advokatskim vremenima odjednom postalo potrebno da advokati prvo stanu u odbranu svog elementarnog Ustavnog prava, kao građana i profesionalaca.

Naime, Advokatska komora Beograda je, odlučivši da promoviše advokatsku reč i misao i da je približi laičkoj javnosti, zaključila ugovor sa kompanijom „Večernje novosti“ za objavljivanje dodatka pod nazivom „Advokat“ i pozvala sve zainteresovane advokate da komori dostave svoje tekstove.

Međutim, taj nesporno plemeniti cilj Advokatske komore Beograda je zatamnjen i anuliran nekolegijalnom odlukom Komore, koja se ogleda u tome da je Komora, uz zaključenje ugovora u vezi sa objavljivanjem tekstova advokata, donela i odluku da će se tekstovi u tom specijalnom dodatku objavljivati bez imena autora (advokata), da bi se navodno „izbegla bilo čija individualna promocija“ .

Ova odluka je veliki presedan, koji odudara od svih načela profesije i tradicionalne uloge advokata u javnom stručnom životu i koji može potencijalno imati neželjene posledice u vidu poremećaja i ugrožavanja osnovnih standarda slobode govora kako unutar advokature tako i prema celoj stručnoj i laičkoj javnosti.

Stoga, u daljem tekstu neophodan osvrt na ono primarno što čini svakog advokata kao profesionalca jer ukoliko se u društvu i advokaturi uobičaji netačno tumačenje i pogrešna primena osnovnih načela advokatske profesije, onda će svi drugi ciljevi koji se odnose na poboljšanje položaja advokature i pravosuđa postati nedostižni.

Pravo advokata na korišćenje ličnog imena

1. Pravo na javnu upotrebu ličnog imena od strane advokata je (do sada) bilo toliko podrazumevajuće i nesporno da ga je bilo banalno posebno isticati.

To je pravo koje je osnov advokatske profesije i koje štite svi domaći i međunarodni akti i dokumenti koji se odnose na advokaturu.

To pravo je, ujedno, i dužnost jer je lično ime advokata njegova firma, pečat i/ili tabla.

To pravo je, takođe, i lični znak i identitet advokata, njegova osobenost, javno obeležje ličnog ugleda, iskustva, znanja, odvažnosti i stručnosti.

Na posletku, ali ne i najmanje važno, to pravo je, ujedno, i osnovno ljudsko pravo koje je svakom advokatu, kao građaninu, zajemčeno Ustavom i zaštićeno zakonima.

Zbog svega iznetog, postavlja se pitanje zašto se i kako dogodilo da jedna advokatska institucija zauzme ovakav, najblaže rečeno, kontroverzni stav. Pretpostavka bi mogla da bude da se osporena ideja u vezi sa navodnom potencijalnom ličnom „promocijom“ advokata putem objavljivanja stručnih tekstova samonametnula, kao eho sve većeg nezadovoljstva unutar advokature zbog objektivno nepovoljnog i diskriminatorskog položaja advokata u društvu i pravosuđu. Tako se, moguće, na taj način želela izbeći kritika advokata usmerena prema Komori, u vezi sa potencijalnim privilegovanjem pojedinaca od strane institucija.

Međutim, upravo u tome, ukoliko je pretpostavka tačna, se kriju opasnosti po advokaturu i samim tim i advokate pojedinačno jer kao što se iz neprava ne može steći pravo, tako se ni ne mogu ispuniti dobri i poželjni ciljevi primenom loših i nepoželjnih metoda.

2. Naime, advokaturu kao profesiju čine advokati pojedinci isto kao što Advokatsku komoru čine njeni članovi advokati a cela advokatura je jaka onoliko koliko je, u pravima i primeni tih prava, jak svaki njen pripadnik.

Stoga, ne može se osnažiti advokatura slabljenjem pojedinačnih prava advokata, ne mogu se promovisati advokatski stručni stavovi anonimizacijom stručnjaka tvoraca tih stavova, ne može se širiti uticaj advokature zabranom ličnog uticaja advokata, ne može se u raspravama tj. tekstovima ukazivati na pogrešnu primenu prava putem pogrešne primene prava, niti se može, ikada, zabraniti advokatu (i bilo kom građaninu) da svoj stav i mišljenje izrazi pod svojim ličnim imenom.

Takvo eventualno makijavelističko poimanje unapređenja advokature, koje obuhvata i potpunu depersonalizaciju advokata pojedinačno do te mere da se advokatima briše lično ime ispod sopstvenog teksta (sopstvenih misli), je ne samo neustavno već i protiv prirode i suštine same profesije koja se oslanja upravo na lični integritet svakog advokata pojedinačno.

Takođe, društvena i advokatska nastojanja treba da teže upravo suprotnom, uspostavljanju temelja za jednaku mogućnost za stručno isticanje i promociju svakog zainteresovanog pojedinca, kao građanina ili profesionalca.

Čitav Kodeks advokatske profesionalne etike se i u načelu i u pojedinostima bavi upravo slobodom i nezavisnošću svakog advokata (koje slobode su osnova i temelj za nezavisnost same institucije) i čitav Kodeks odiše individualnošću i slobodama advokata, posebno u vezi sa javnim stručnim aktivnostima. Kodeks, čak, ističe učešće advokata u stručnim raspravama kao specifičnu dužnost svakog advokata.

Promocija advokata

1. S tim u vezi, osim univerzalnog Ustavnog prava na slobodu govora, kao i autorskih prava, koja prava podrazumevaju objavljeno ime autora – individualna promocija advokata, putem stručnog učešća u javnosti, nije i ne sme da bude zabranjena, upravo naprotiv. Učešće u javnim raspravama se ne može smatrati reklamiranjem advokata.

Naime, advokatu je zabranjeno reklamiranje, zabranjena je nelojalna konkurencija i zabranjeno je nečasno ili drugo nedopušteno sticanje klijenata a Kodeks advokatske profesionalne etike, kao i Zakon o advokaturi, u desetinama članova taksativno regulišu koje tačno radnje i kakva postupanja spadaju u zabranjena ponašanja.

U tom smislu, Kodeks izričito precizira, u posebnom odeljku, pod nazivom Istupanje u javnosti, da se istupanje i učešće advokata u naučnoj, pedagoškoj i publicističkoj delatnosti, u stručnim radovima, na stručnim skupovima pravnika i u sredstvima javnog informisanja ne smatraju reklamom u smislu zabrane reklamiranja, time što jasno dozvoljava svakom advokatu da, u svim tim situacijama, svaki advokat može da uz svoje ime da ističe i naziv profesije „advokat“.

Dakle, ne samo da Kodeks podrazumeva Ustavnu i zakonsku činjenicu da svaki građanin (pa samim tim i advokat) ima pravo da ispod svog autorskog dela stavi svoje lično ime, već i posebno naglašava da uz lično ime advokata u navedenim slučajevima može i stajati i njegova profesija.

Nije slučajno ovo staro pravilo advokatske profesije jer se u stručnim nastupima advokat kao profesionalac ne može uvek lako odvojiti od advokata kao građanina i Kodeks dopušta svakom advokatu da, u skladu sa tom činjenicom, samostalno napravi izbor u kom svojstvu će da javno nastupa.

Kodeks, naravno, ne kaže ništa o eventualnoj izričitoj zabrani advokatima da se potpišu ispod svog dela, ustanovljenoj jednokratnom odlukom organa Komore, jer toliko daleko čak ni obiman i predetaljan Kodeks nije ni u pretpostavkama mogao da ode jer, kao što je rečeno, taj stepen ljudskih i advokatskih prava je u društvu i advokaturi odavno dostignut i delovalo je (do skoro) da ga je bespredmetno izolovano zaštititi.

2. Takođe, svaki advokat, u bilo kom da je vidu advokatskog profesionalnog udruživanja i organizovanja, svoju profesionalnu karijeru može da gradi isključivo promocijom svog ličnog imena. Ta promocija se upravo ogleda u ličnom angažovanju advokata na stručnim temama i u pravima advokata da slobodno uzme učešće u stručnim i društvenim temama. S obzirom na zabranu reklamiranja i ograničenja advokata u vezi sa tim, jedini način da advokat pojedinac, pored profesionalnog rada, doprinosi advokaturi, društvu i pravosuđu je da promoviše svoju stručnost i znanje.
U vezi sa tim, advokatske komore su dužne da svakom advokatu to i omoguće a ta dužnost se ogleda u obezbeđivanju uslova advokatima za ličnu promociju jer ne može institucija, kao takva, da podiže ugled advokature ukoliko njeni pojedinci, pripadnici te institucije, nemaju tu istu mogućnost.

Kako će se ispuniti konkretan cilj objavljivanja dodatka „Advokat“ u javnom glasilu, ukoliko njegovi čitaoci neće biti sigurni ni u verodostojnost i ispravnost objavljenih tekstova jer su isti nepotpisani.
Kako će se laičkoj i stručnoj javnosti približiti problemi advokata ukoliko ta ista javnost nije sasvim sigurna da te probleme upravo (konkretni) advokati ističu.

Zaključak

Advokatura je slobodna, samostalna i nezavisna profesija.

Advokat sva svoja prava crpi iz te slobode, samostalnosti i nezavisnosti svoje profesije a, ujedno, tim svojim ličnim pravima koja uživa, to isto omogućuje i svojoj instituciji.

Advokat je individualac a svoju profesiju je i odabrao upravo zbog te njene veličanstvenosti i veličine koja se ogleda u svim nabrojanim specifičnostima i privilegijama i zbog kojih i ponosno i odvažno nosi i primenjuje sve ostale obaveze, dužnosti i terete koji iz toga paralelno proizilaze.

Sartr je rekao da „ zamenjuje stvari sa njihovim imenima i da je to jedno uverenje“. Na isti način, iza imena svakog advokata stoji njegova misao, stav, verovanje. Svaki advokat mora da ima jednaku šansu da, pored svog profesionalnog rada, i putem izlaganja svog stručnog stava to ime stekne ili održi jer šta je advokat bez svog imena. Samo broj u pravosudnoj i advokatskoj košnici.

Advokat Nevena First, Beograd

Jedan komentar za “Šta je advokat bez imena”

  1. ZAKON O ADVOKATURI
    (“Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 24/2012 – odluka US)

    Pečat advokata

    Član 29

    Advokat ima pečat koji sadrži naziv: “advokat”, ime i prezime advokata i adresu sedišta advokatske kancelarije.

    Zajednička advokatska kancelarija ima pečat sa nazivom: “zajednička advokatska kancelarija”, imenom i adresom sedišta zajedničke advokatske kancelarije, a u skladu sa ugovorom o osnivanju.

    Advokatsko ortačko društvo ima pečat koji sadrži naziv advokatskog ortačkog društva i adresu sedišta društva.

    Advokat koji je član zajedničke advokatske kancelarije i ortačkog advokatskog društva dužan je da, uz pečat iz st. 2. i 3. ovog člana, koristi i pečat iz stava 1. ovog člana.

    Advokat je dužan da na svaku ispravu, dopis ili podnesak koji je sastavio stavi svoj potpis i pečat.

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *