Položaj medijacije i stranaka

Medijacija u Srbiji jednostavno nije zaživela i ovom činjeničnom konstatacijom bi mogla da se počne i završi svaka analiza o tom metodu alternativnog rešavanja sporova.

Naime, i pored sveobuhvatnog uloženog truda od strane domaćeg sistema (počevši od 2005. godine kada je prvi put usvojen Zakon o posredovanju – medijaciji), takav vid postupka u kome strane dobrovoljno pokušavaju da sporni odnos reše pregovaranjem, uz pomoć medijatora (posrednika), prosto nije (u očekivanoj meri) zaživeo.

Razlozi za to su mnogobrojni a naše podneblje nije usamljeno u neprihvatanju medijacije kao prvom ili jedinom izboru jer se na celom svetu vekovima unazad u svesti građana i čitavih pravnih poredaka duboko utkala jedina istina – da se pravda može sresti samo na sudu.

U međuvremenu, razvoj modernog potrošačkog društva je proizveo za posledicu posebnu kompleksnost kako zakonodavnih i običajnih pravila tako i, iz njih nastalih, spornih odnosa, koji su opteretili sudove u toj meri da je sudska pravda pod tim teretom postajala sve dalja i skuplja.

Iz tih razloga su se pre nekoliko decenija pojavile globalne ideje i, za njima, konkretna nastojanja, da se problematika prepterećenosti sudova (i, stoga, sve većeg povećanja troškova parničenja), reši na naizgled jednostavan način – time što će se tehnički prosto usporiti dinamika priliva predmeta u sudove.

Radi toga se pribeglo novom plasiranju starog instituta posredovanja, koje plasiranje je uključilo i specifični podstrek strankama. Taj podstrek se u prvoj fazi ogledao u različitim zakonskim i izvanzakonskim promocijama dobrovoljnog mirnog rešavanja sporova i obuhvatao je aktivno učešće suda i advokata u predstavljanju strankama njihovog prava i mogućnosti da sporni odnos sami sporazumno reše ili, pak, da ga, bilo kada u toku postupka, sa terena parnice prebace na teren medijacije.

Međutim, uprkos svim tim zakonodavnim i „terenskim“ naporima, pa i analitičkoj i praktičnoj podršci stručne javnosti – otpor stranaka prema međusobnom pregovaranju, dogovaranju, razumevanju i sporazumevanju je i dalje u nesmanjenoj meri postojao.

Takođe, odluke Evropskog suda za ljudska prava, kao i druge sudske odluke (koje su u zemljama u kojima su donešene izvor prava), su, i dalje, izričito glasile da „bilo koja obaveza medijacije kod očigledno nevoljnih strana da svoj spor reše putem posredovanja, predstavlja nedopušteno kršenje njihovog prava na pristup sudu“ i da je „efikasnost posredovanja u direktnoj vezi sa postojanjem stvarne volje strana da svoj spor reše mirnim putem.“

Stoga, da bi se konačno rešio gorući „problem“ koji se ogleda u uporno nezainteresovanim strankama za nesudsko rešenje spora, a uzimajući u obzir da stvarna volja stranaka za neodlazak pred sud nikako da prirodno i spontano naraste, – odlučno je nastupilo novo pravosudno (medijatorsko) doba koje, isključivo radi učestalije primene medijacije, počinje da stvara nešto drugačije i neobičnije standarde od onih na kojima su generacije pravno stasale.

U tom smislu, pravno tumačenje osnovnog načela medijacije – načela dobrovoljnosti – se fleksibilno rasteglo do te mere da se u Direktivi Evropskog parlamenta o medijaciji, iz 2008.god konstatovalo:

– da dobrovoljnost medijacije (samo) znači da su same strane zadužene za postupak, mogu da ga organizuju kako god žele te da ga prekinu u svakom momentu, i

– da ništa (u navedenoj Direktivi) ne dovodi u pitanje nacionalne propise koji upotrebu medijacije čine obaveznom ili podložnom stimulansima i sankcijama, pod uslovom da ti propisi ne sprečavaju strane da uživaju svoje pravo na pristup pravosudnom sistemu.

Dakle, dobrovoljnost medijacije, i stoga i sama pravna priroda celog instituta, je u relativno kratkom periodu prošla suštinsku transformaciju:

– od izvornog pojma dobrovoljnosti, koji podrazumeva da stranke sporazumno u startu, same ili sa punomoćnicima, odlaze na medijaciju, želeći da na taj način (pokušaju da) reše sporna pitanja,

– preko nadograđenog pojma koji podrazumeva da stranke u postupku, na predlog suda ili punomoćnika, voljno ali oprezno pristaju na medijaciju, u pokušaju da dođu do poravnanja i okončaju već započetu parnicu,

– sve do najsvežijeg, koji pod dobrovoljnosti podrazumeva zakonom ustanovljenu obavezu pokušaja medijacije – tzv. „neophodna inicijalna medijatorska sesija“ (poznata kao Italijanski model) – u kom slučaju stranke po sili zakona, dakle nedobrovoljno, pre pokretanja sudskog postupka, obavezno pristupaju medijaciji (koja to zapravo i nije u pravom smislu) u cilju i nastojanju sistema da stranke odluče da sa medijacijom nastave i nakon tog prvog nevoljnog kvazimedijatorskog sastanka.

Ovakav kontroverzni procesni uslov za podnošenje tužbe, odnosno za pristup sudu (koji uslov se u medijatorskoj terminologiji ublaženo naziva „upoznavanje sa postupkom medijacije“), je uporedno bio predmet mnogobrojnih stručnih rasprava i osporavanja a globalno usaglašeni stav u vezi sa njegovom neophodnosti i dopuštenosti nije zauzet jer je argumentacija protiv obavezne inicijalne medijacije ozbiljna u toj meri da se ne može lako ignorisati ili zaobići.

Naime, procesna prava i pravila kojima samo sud raspolaže, a koja se, između ostalog, odnose i na procesne i materijalne elemente kao uslove za započinjanje i trajanje postupka, se ne mogu tek tako, ni u jednoj fazi rešavanja spornog odnosa, a bez izričite volje stranaka, preneti na bilo koji drugi subjekat ili pravosudno telo, jer bi se na taj način potencijalno ugrozilo pravo na pravično suđenje.

Neki od tih elemenata su pravo stranaka na nezavisnost i nepristrasnost organa koji rukovodi postupkom u kome se započinje i/ili rešava sporni odnos (koja nezavisnost i nepristrasnost se, po definiciji, adekvatno sistemski uspostavlja i štiti samo kod suda), pravo stranaka na jednakost oružja, pravo i sposobnost stranaka da tuže i da budu tuženi (da uopšte budu stranka u postupku), (ne)postojanje pravnog interesa kod stranke, pravo stranaka na stručnost organa koji vodi postupak (pravo na zaštitu od laicizma) i slična prava.

S tim u vezi, pošto se taj inicijalni prvi sastanak odnosno obavezni pokušaj medijacije vodi pred medijatorom, koji je lice obučeno za posredovanje ali koji ne mora nužno biti pravnik (te iz tih razloga ni ne uviđa pravnu problematiku predmeta u vezi sa kojim posreduje), može se u praksi dogoditi da primera radi, stranka koja uopšte ni ne može da bude tužena (ili druga strana ne može da tuži), bude prvo obavezna da pristupa medijaciji radi eventualnog poravnanja (koja medijacija od starta ni nema izgleda da uspe jer jedna strana zapravo ni nije stranka) a tek potom da pred sudom dokazuje nedostatak svoje pasivne ili tuđe aktivne legitimacije.

Takođe, kočenjem eventualnih sudskih postupaka, na način što će se ulagati sistemski trud da sporni odnosi u što manjoj meri i obimu uopšte dođu do suda, bi se potencijalno ugrozio i javni interes time što bi se značajno smanjio kvantitet (pa samim tim, posledično, i kvalitet) sudske prakse i, stoga, ugrozio i razvoj pravne nauke i pravnog poretka. Naime, mnogi autori smatraju da, ukoliko bi zadržavanje stranaka na medijaciji nakon obaveznog prvog sastanka sistemski urodilo plodom, te ukoliko bi se stoga sporni odnosi većinski rešavali sporazumom pred medijatorom (koji sporazum, po definiciji, podrazumeva kompromis strana bez obzira na formalnu i materijalnu istinu), dugoročno bi nastao ozbiljan nedostatak pravnih stavova vezanih za različitu, konkretnu, pravnu problematiku.

Naposletku, opšti je stav da, u svakom slučaju, pre eventualnog uvođenja obavezne medijacije ili njenog obaveznog pokušaja, bez obzira na vrstu spornog odnosa, je prvo neophodno praktično postojanje efikasnog sudstva i celog pravosuđa koje u svim ostalim postojećim postupcima (parničnom, upravnom, krivičnom, prekršajnom) raspolaže i deluje brzim i efikasnim mehanizmima za ravnotežu pravde i kontrolu čitavog postupka i rezultata takvog vida medijacije.

Budući položaj medijacije u Srbiji

Ipak, uprkos gore iznetoj ili sličnoj argumentaciji, sa kojom se globalno aktivno i oštro debatuje, Srbija je ipak odlučila da, u svrhu načelne afirmacije medijacije, kao budući model predloži određeni vid obaveznosti posredovanja, te se u nacrtu Strategije za razvoj medijacije u Srbiji konstatuje da je jedna od strateških smernica Srbije „uspostavljanje sistema za automatsko upućivanje pojedinih vrsta sporova na inicijalni sastanak sa medijatorom“ odnosno uvođenje obaveznosti odlaska kod medijatora pre podnošenja tužbe kod određenih vrsta predmeta (čiji odabir će se naknadno izvršiti).

Sama po sebi, ideja automatske medijacije, kao što je već rečeno, nije jedinstvena i neviđena, međutim, činjenično je nova i eksperimentalna, sa još uvek neutvrđenim dugoročnim pravnim i praktičnim efektima i posledicama.

Iz tih razloga, ostavljajući po strani samu činjenicu da Srbija poseže za pravosudnim i pravnim novinama koje još uvek nisu dovoljno prihvaćene, sagledane i razrađene ni u mnogim drugim ekonomski i društvenopravno razvijenijim državama – takav predlog zahteva ne samo široku teoretsku javnu raspravu već i konkretnu aktivaciju strukovnih organizacija.

Eventualna obaveznost medijacije je par ekselans pitanje za sva fizička i pravna lica, sudsku i upravnu vlast i celo pravosuđe i, najvažnije, za ključnog činioca samog instituta posredovanja – advokaturu i advokate.

Položaj advokature i advokata u budućem položaju medijacije u Srbiji

1. Advokatura, kao profesija, je osnovna platforma bilo kog vida posredovanja, načelno posmatrano. S tim u vezi, opšte je poznata i stara advokatska maksima koju je verovatno od svog advokata čula svaka stranka koja je ikada imala bilo koji sporni odnos, a koja glasi „da je mnogo bolji mršavi sporazum nego debela parnica“, tako da su advokati, zbog stručnosti i iskustva u predlaganju i sprovođenju posredovanja, po prirodi profesije ujedno i medijatori.

Naime, nemoguće je ugovoriti, započeti, sprovesti, okončati i realizovati medijaciju (sudsku, vansudsku, medijatorsku) između strana u spornom odnosu bez angažovanja i aktivnog učešća njihovih advokata. Tu činjenicu reguliše i Ustav RS, Zakon o advokaturi, Kodeks advokatske etike a prepoznaje je i analizira svaki međunarodno priznati dokument koji za predmet ima bilo koji oblik medijacije.

Predmetni nacrt Strategije za unapređenje medijacije u Srbiji nije izuzetak, sa jednom ključnom razlikom u odnosu na uporedne strategije (a koja razlika je već postala uobičajena za domaće pravosuđe) – što nacrt Strategije advokate prepoznaje i definiše kao svojevrsni problematični faktor u posredovanju i afirmaciji medijacije (umesto obrnuto, kao što je svuda drugde slučaj).

Tako se u nacrtu netačno konstatuje da „je interesovanje za medijaciju vrlo slabo jer, između ostalog, postoji nedostatak motivacije advokata da se spor reši putem medijacije“ a kao rešenje te nezgodne situacije se predlaže stručno usavršavanje advokata putem sprovođenja obuka.

Potrebno je ovde, pre svega, istaći da je uporedno već odavno primećeno da i pored aktivnog nastojanja advokata da se spor reši mirnim putem, stranke obično ne žele da se uopšte uključe u postupak posredovanja i da je upravo taj nedostatak motivacije stranaka (a ne advokata) razlog zašto se uopšte i pojavila ideja obavezne medijacije.

S tim u vezi, potrebno je istaći da je bila dužnost advokatskih komora (pre svega Advokatske komore Srbije i Advokatske komore Beograda) da javno demantuju pogrešne tvrdnje iznete u nacrtu Strategije, jer takve tvrdnje negativno utiču na poziciju i ugled advokature i advokata, kao i da zainteresovanoj javnosti ukažu na činjenicu da advokati već sprovode medijaciju, mnogo pre nego što je sam institut formalno i nastao, jer je to sastavni deo pravne pomoći koju svaki advokat pruža.

Takođe, radi očuvanja ugleda advokature i advokata, neophodno je bilo i javno ukazati da se pomenuta stručna obuka advokata u cilju sistemske promocije medijacije ne odnosi i ne može da se odnosi na obučavanje advokata u vezi sa njegovim mogućnostima, pravima i dužnostima koje su mu, kao advokatu, već svakako poznate i u skladu sa kojima (pod zakletvom) postupa.

2. Međutim, ono još važnije što je trebalo advokatske komore da urade, a na žalost advokata i celog društva nisu, se odnosi na otvaranje široke i aktivne javne rasprave unutar advokature, koja bi rasprava iznedrila konkretne zaključke, uz konsenzus advokata, a u vezi sa:

– predlogom o uvođenju obavezne medijacije

– položajem stranaka u slučaju obavezne medijacije

– položajem advokature i advokata u slučaju obavezne medijacije

U suprotnom, postoji bojazan da će bez stručne i detaljne analize advokature, kao i celog pravosuđa, ovaj novi institut (obavezne medijacije) jednoga dana biti ocenjen kao jedan neuspešan pravosudni eksperiment.

Advokat Nevena First, Beograd

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *