Srpskoj pravnoj tradiciji nije strano da zloupotrebljava pojedine tradicionalne procesne institute (uglavnom preuzete iz drugih, uređenih sistema), radi postizanja nekih, ponekad i nehumanih i nemoralnih, ili bar sumnjivih ciljeva. Jedan način na koji do toga dolazi je kada organi kojima je palo u deo da primenjuju pravo to čine deformišući manje-više pristojne norme, a da bi prikrili sopstvenu nesposobnost (indolentnost, malicioznost…. dopišite po nahođenju). Nema boljeg primera za to od krivičnog postupka: pritvor, koji je po novom ZKP uvek opcioni (što je samo po sebi skandalozno), redovno se određuje iz razloga postojanja tzv. kolizione opasnosti. To znači da ovde često prvo uhapse čoveka (kakav ružan turcizam je usvojen kao zakonski izraz), a onda natenane “prikupljaju dokaze” kojim će da opravdaju takav čin. Čekajte, pa na osnovu čega mu je određen pritvor? U tom trenutku, ako policija i tužilaštvo valjano rade svoj posao, već mora da bude fiksirano dovoljno dokaza koji potkrepljuju sumnju da je osumnjičeni izvršio delo, na osnovu kojih bi, ako se zaključci do kojih se na osnovu njih dolazi pokažu tačnim, on izvesno morao biti osuđen, i svi ti dokazi moraju biti podastrti sudiji za prethodni postupak, inače osumnjičeni ne može biti pritvoren. Dakle, preostali dokazi koje bi mogao da ugrozi osumnjičeni nisu od takvog značaja da bez njih ne bi bilo osude, pa bi u stvarnosti situacije koje opravdavaju pritvor zbog kolizione opasnosti bile veoma retke. Međutim, tom obrazloženju se često pribegava kao kompenzaciji, korektivu za odsustvo obaveznog pritvora, jer je pritvor zbog visine zaprećene kazne sada fakultativan i uslovljen jednom vanprocesnom okolnosti (koja stoga ne bi ni smela da se nađe u procesnom zakoniku) – javnom uznemirenošću i sablazni i to takvom koja može da ugrozi vođenje postupka (npr. drže osumnjičenog u pritvoru da ne bi bio linčovan od strane pobesnele rulje? Izgleda je Škulić previše gledao američke filmove). A još češće se pritvoru zbog kolizione opasnosti pribegava u situaciji kada zbog svog lošeg rada organi gonjenja do trenutka lišenja slobode osumnjičenog nisu obezbedili dovoljno dokaza protiv njega (čitaj: njegovo priznanje), pa im je pritvor zgodan alat da izvrše dodatni, često presudni pritisak. Kategorija tzv. policijskog zadržavanja je tek posebna priča, jer je kod nas ona u praksi postala pravilo, a ne izuzetak za slučaj da okrivljeni ne može odmah da bude izveden pred sudiju (član 5. stav 3. Evropske konvencije), pa je čak postala i ustavna kategorija (raniji “policijski pritvor” u istovetnom trajanju je bio protivan tada važećem ustavu).

Drugi način, ništa ređi, je da naš kilavi zakonodavac donese propis čiji je jedini zadatak da pruži utočište neradnicima, neznalicama i uopšte nekvalitetnim ljudima kojima su napunjena naša ministarstva, uprave i sudovi, a da onda takav propis zaodene nekim sasvim drugim pravnim ruhom – dovoljno je, pri tom, da obrazloženje lepo i moderno zvuči.

Tako je i ovaj najnoviji ZPP trebalo da popravi poslovičnu neefikasnost naših sudova. Odlična ideja! Kad bih ja, na primer, imao piljarnicu u kojoj za mene rade dve bitange koje se po celi dan razvlače, puše u klozetu, sporo uslužuju kupce i vređaju ih, a uz to me i potkradaju, prvo što bih uradio je da ih otpustim i dovedem nekoga drugoga da radi taj posao valjano, a ako to baš ne bih mogao odmah da izvedem, uveo bih stroge mere kontrole, izmenio raspored rafova, vage i kase tako da im maksimalno smanjim mogućnost zabušavanja i naravno, počeo da im odbijam od plate svaki manjak, a kupcima bih dao pravo da im se umanji račun za određeni procenat zbog predugog čekanja, što bi opet direktno išlo iz džepa ovih mojih veseljaka.

Da li je to imao na umu pisac najnovijeg ZPPa, kad je rešio da se uhvati u koštac sa rak-ranom srpskog pravosuđa? Naravno da ne. Umesto toga, on je, da se poslužim gornjim primerom, rešio da razjuri kupce, a one koji ipak dođu da kazni za takvu drskost, propisujući im najstrožija pravila ponašanja u radnji, iz koje će biti izbačeni naglavačke ako naprave i najmanju grešku.

Eto, tako smo dobili ovu najnoviju verziju presude zbog propuštanja ili izostanka tuženog i rešenje o povlačenju tužbe zbog izostanka tužioca.

Da ne bude da proizvoljno napadam pravosudnog reformatora, da se prvo podsetimo pravne prirode oba instituta. Naime, u osnovi oba stoji jedna zakonska pretpostavka: da je parnična stranka svojim ponašanjem stavila do znanja sudu da želi da se parnica okonča na određeni način. U pitanju je jedna mešavina omisione i teorije supstitucije koja uvodi pretpostavku da je propuštanjem parnične radnje stranka u stvari izvršila jednu drugu parničnu radnju: u slučaju tuženog koji ne odgovori na tužbu, odnosno ne pojavi se pred sudom, postoji pretpostavka da je time priznao osnovanost tužbenog zahteva; u slučaju tužioca koji izostane sa ročišta, pretpostavlja se da je povukao tužbu. Mi ne znamo pouzdano da li je stranka zaista htela takvu posledicu, zato je po sredi pretpostavka, i to oboriva iz očiglednih razloga: ne radi se o jasno izraženoj volji da se parnica okonča na određeni način, jer da je tako, tuženi bi izjavio da priznaje tužbeni zahtev (i tako sebe poštedeo troškova, a ako nije skrivio utuženje mogao bi iste i da potražuje od tužioca), odnosno tužilac bi izjavio da povlači tužbu. Dakle, tu našu pretpostavku šta je i da li je uopšte nešto stranka želela propuštanjem, ona bi trebalo da može da obori uvek izjavom volje. ZPP iz 2004. stidljivo kaže da je u pitanju pretpostavka o povlačenju tužbe, rečima “smatra se da je tužba povučena”, iz čega zaključujemo da tužilac može da se izjasni i drugačije. Ovo je bio prvi korak u kuvanju žabe, jer je raniji ZPP (iz 1977.) poznavao samo mirovanje postupka do kojeg bi došlo u situaciji u kojoj danas donose rešenje o povlačenju tužbe, a rešenje kojim se utvrđuje da je tužba povučena donosio bi sud tek ako tužilac i po proteku roka mirovanja ne bi predložio nastavak postupka.
I ovaj poslednji ZPP barata izrazom “smatraće se”, što znači da govori o pretpostavljenom povlačenju tužbe. Dakle, ako bi tužilac naknadno, sve do isteka roka za žalbu na rešenje kojim sud utvrđuje povlačenje tužbe jasno izjavio da mu namera nije bila da povuče tužbu, parnica bi trebalo da nastavi da teče dalje.

Da li je to slučaj u našoj praksi? Bojim se da takve jezičkologičke finese u tumačenju zakona ne idu u korist našim normiranim sudijama. Ko je lud da već rešeni predmet (mislim da im se to rešenje o povlačenju vrednuje kao 1/2 meritorne presude, ali nakupi se) ponovo otvara, samo zato što je stranka navalila da joj sud pruži zaštitu za njeno pravo, jer je negde pročitala da je to posao suda? Uostalom, sud tu, u parničnom postupku nije zbog stranaka, već zbog sebe, zar ne?

Jedan komentar za “Rešenje o povlačenju tužbe i presuda zbog izostanka – (ne)oboriva zakonska pretpostavka ili podmukla kazna za rasejanog advokata?”

Ostavite odgovor:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *