Pri odlučivanju o tužbenom zahtevu za raskid ugovora o dugoročnom stambenom kreditu sa valutnom klauzulom zbog promenjenih okolnosti sud mora da utvrdi sve činjenice od značaja za pravilnu primenu čl.133. i 135. ZOO, a posebno da li su se bitne okolnosti promenile, ako jesu u čemu se ogledaju i kakve posledice su one prouzrokovale po ugovarača.

Iz obrazloženja:

“Između tužene banke kao davaoca kredita i tužilje kao korisnika 13.11.2007. god. zaključen je ugovor o dugoročnom stambenom kreditu po kojem su tužilji odobrena novčana sredstva u iznosu od 3.104.095,10 dinara odnosno 65.732 CHF po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj sa rokom otplate od 204 meseca. Tužilja se ugovorom obavezala da će kredit vraćati u mesečnim anuitetima u kojima je sadržan deo glavnog duga i kamate obračunate na ostatak duga na dan dospelosti anuiteta u mesečnom iznosu od 489,51 CHF a što će se otplaćivati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za CHF na dan dospelosti plaćanja anuiteta. Tužilja je do 23.04.2012. god. redovno otplaćivala anuitete i do sada je otplatila 1.849.766,00 dinara a po obaveštenju banke njen preostali dug je tada iznosio 5.932.824,25 dinara. Od tada je tužilja prestala sa otplatom kredita i tužbom je tražila da se ugovor raskine zbog promenjenih okolnosti s tim što su odobrena novčana sredstva po ugovoru o kreditu obezbeđena i hipotekom u korist banke na nepokretnostima koja su kupljena tim sredstvima.

Kod navedenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da su se stekli zakonski uslovi da se ugovor raskine pa je tako i odlučio ali je apelacioni sud rešavajući o žalbi tužene smatrao da promena kursa CHF u odnosu na dinar nije okolnost koja se nije mogla očekivati a i predvideti budući da promena kursa stranih valuta u odnosu na dinar nije neuobičajena pojava na domaćem deviznom tržištu. Uz to birajući CHF za valutu vezivanja iznosa mesečnog anuiteta tužilja je prihvatila i rizik promene kursa u budućnosti. Zbog toga je apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev za raskid ugovora odbio kao neosnovan.

Rešavajući o reviziji tužilje Vrhovni kasacioni sud je našao da pravilna primena odredaba čl. 133. i 135. ZOO zahteva da se najpre utvrdi da li je došlo do promenjenih okolnosti od zaključenja ugovora o kreditu, ako jeste u čemu se one ogledaju i kakve posledice su te promenjene okolnosti prouzrokovale po ugovarača. Načelo jednakih vrednosti uzajamnih davanja i kod ugovora o kreditu treba da bude zastupljeno ne samo u trenutku zaključenja ugovora već i u toku njegove realizacije a u samom ugovoru o kreditu u ovom slučaju u čl.11 ugovarači su se i posebno obavezali da će to načelo poštovati. U čl. 1065. ZOO je sadržana odredba da kod ugovora o kreditu korisnik plaća banci ugovorenu kamatu ali banci vraća dobijeni iznos kredita. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga kao i Zakon o zaštiti potrošača sadrže odredbe koje se moraju imati u vidu pri rešavanju ovakvih sporova.

S obzirom da sve navedeno drugostepeni sud nije dovoljno imao u vidu, to je njegova odluka morala biti ukinuta i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.”

(Sentenca iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 321/2016 od 25.1.2017. godine, utvrđena na sednici Građanskog odeljenja VKS 27.6.2017. godine)

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *