Prenatalna pravna sposobnost je veoma važno pravno i društveno pitanje jer njena sadržina i obim utiču na sve građane, uključujući i one koji tek treba da se rode.

Takođe, način na koji je uređena (pod pretpostavkom da bude usvojena) može imati direktne posledice na Ustavom zajemčenu slobodu rađanja (koja sloboda podrazumeva pozitivnu i negativnu odluku o rađanju).

Iz tih razloga, ona je često i političko pitanje i stoga, po prirodi stvari, a uzveši u obzir i uporedna iskustva, podložna je i političkoj (zlo)upotrebi.

Stoga je neophodno da se razmatra uz široku stručnu javnu raspravu, veoma pažljivo, sa posebnim oprezom u odnosu na njena dejstva, imajući u vidu već dostignut nivo osnovnih ljudskih prava i sloboda, koji se ne sme ni u kom slučaju smanjiti.

1. Prednacrtom Građanskog zakonika RS je u delu pod nazivom Posebne odredbe, u čl. 22, pod naslovom Prenatalna pravna sposobnost, predloženo sledeće:

„Začeto dete, pod pretpostavkom da će se živo roditi, smatra se kao rođeno, u pogledu prava koja bi imalo da je rođeno, a u obimu koji utvrđuje poseban zakon.“

Ovakvom formulacijom su zbirno uzeti elementi iz prethodnog predloga prenatalne pravne sposobnosti, koji predlog je pretpostavku rođenja živog deteta imao samo u alternativnom obliku predložene norme, a u osnovnom obliku predložene norme je imao upućivanje na poseban zakon koji bi trebalo da reguliše i sadržinu prava nerođenog deteta, a ne samo obim prava nerođenog deteta (kao što je to sada slučaj).

Prepoznaje se nastojanje zakonopisca da se predloženom normom, u skladu sa realnim životom, i zakonodavno prošire prava začetog a nerođenog deteta (izvan naslednog prava i prava nasciturusa). Naime, zbog razvoja medicinskih i tehničkih nauka, kao i razvoja ljudskih prava (jedno od njih je i pravo muškarca na slobodno rađanje koje je predloženo i Nacrtom GZ RS), javila se u praksi ta potreba, prevashodno kada su u pitanju medicinski tretmani izvedeni upotrebom asistirane reproduktivne tehnologije, kao i pitanja u vezi sa parnicama za naknadu štete u kojima bi nerođeno dete bilo aktivno legitimisano.

Takođe, postoji opšte nastojanje da se i u krivičnopravnom smislu zaštiti nerođeno dete sa aspekta zaštite od teških dela protiv zdravlja ljudi, a što trenutno nije moguće s obzirom da fetus nije preciziran kao lice (čovek).

Uporedno gledano, ovo pitanje je predmet brojnih pravnih rasprava koje obuhvataju čak i pravne institute u razvoju, kao što je institut nezačetog čoveka i njegova potencijalna (nasledna) prava u odnosu na začetog a nerođenog čoveka (kojim se institutom bavi i Prednacrt).

Međutim, čini se da ovako uređena predložena norma otvara još više teoretsko-pravnih i praktičnih pitanja u vezi sa eventualnim pravnim subjektivitetom fetusa, odnosno embriona (umesto da ih u načelu razjasni) jer predlog tokom rasprave ne samo da nije preciziran već je, kombinacijom prethodno predloženih rešenja, postao dodatno podložan tumačenju.

2. Pre svega, u skladu sa važećim propisima i globalnom pravnom teorijom i praksom, embrion tj. fetus ne može da bude subjekat prava i obaveza u punoj sadržini i obimu (odnosno, ne može da ima pravni subjektivitet tj. punu pravnu sposobnost) zbog toga što bi se na taj način ugrozio telesni integritet majke i njeno pravo na donošenje slobodne odluke u vezi sa svojim telom.

S obzirom da majka ima neotuđivo i neprikosnoveno pravo na samoodređenje, koje pravo podrazumeva u skladu sa zakonom slobodnu odluku u vezi sa rađanjem i (ne)preduzimanjem bilo kog medicinskog zahvata na telu (uključujući i zahvat na fetusu, u svrhe lečenja) – fetus je pravnomedicinski pacijent sui generis jer po svojoj prirodi ne egzistira samostalno već svoje postojanje, a samim tim i svoja prava, crpi isključivo iz prava majke.

Takođe, rani neinplantirani embrion (koji embrion medicinski gledano predstavlja začeće a u određenom vremenskom periodu može da egzistira van tela majke, zahvaljujući dostignućima medicinske nauke), iako nije životno i pravno gledano vezan isključivo za prava majke, podjednako ne može da ima pravni subjektivitet jer se u građanskopravnom smislu tretira kao građanska stvar nad kojim muškarac i žena imaju svojevrsno pravo susvojine.

S tim u vezi, predloženom normom se značajno odstupa od uobičajenog pravnog koncepta, koji je utkan u pozitivno pravo i međunarodne pravne standarde i dokumenta, na osnovu kog koncepta se pravna sposobnost čoveka (sposobnost lica da bude nosilac prava i obaveza), iz gore navedenih razloga, vezuje za momenat rođenja koji je, pravno gledano, uzet kao momenat kada počinje život.

U tom smislu, načelni predlog da se začeto dete smatra da je rođeno u pogledu (svih) prava koja bi imalo da je rođeno (uključujući i lična prava), je neodgovarajući i u nesaglasnosti sa Ustavom i pozitivnim pravom (i sa načelima samog Prednacrta) jer bi se priznavanjem fetusu (ili embrionu) svih prava koje ima rođeno lice otvorilo pitanje fetusovog (odnosno embrionovog) prava na život a što bi dalje otvorilo pitanje prava majke na prekid trudnoće.

To bi za moderno društvo i moderno pravo bilo nedopustivo jer bi značilo odricanje od civilizacijskih tekovina.

3. Zato je jako važno da se predlog tokom javne rasprave iskristališe i u skladu sa tim konačno precizira, počevši od samih pojmova koji su osnova predloga.

Naime, predloženom normom se ne ulazi u medicinski pojam samog začeća (oplodnje) i ne pravi se pravna razlika između prenatalnih faza razvoja, te ostaje nejasno da li „začeto dete“ stiče sva prava kao da je rođeno u momentu spajanja reproduktivnih ćelija muškarca i žene (koje spajanje se može izvršiti i van tela žene putem biomedicinski potpomognutog oplođenja) ili se smatra da je dete začeto onog trenutka kada je embrion ugrađen u matericu (bilo prirodnim putem ili uz pomoć biomedicinski potpomognutog oplođenja).

Preciziranje ovog suštinskog pitanja (od kog trenutka fetus odnosno embrion stiče prava) je zakonopisac verovatno svesno zaobišao, jer se bi se odgovorom na to pitanje potencijalno dao i odgovor na pitanje u kom trenutku tačno počinje život.
S obzirom da u odnosu na to (početak života) postoje brojne kontroverze i neslaganja, ne samo u pravnom već i u bioetičkom, filozofskom i teološkom smislu, upravo iz tih razloga je uvođenje pravnog subjektiviteta fetusa izuzetno ambiciozan pravni projekat.

Naime, pravna struka niti može niti sme da pruža izričite odgovore van svoje predmetne materije i upravo iz tih razloga je, za pravnu teoriju i praksu, momenat rođenja momenat početka života.

Pretpostavka da će se dete roditi živo nije dovoljna da precizira tačan momenat sticanja prava, a može biti i problematična, jer se ta pretpostavka može odnositi na skoro svaku fazu embrionalnog razvoja u svim slučajevima kada izričito nisu utvrđene teške genetske ili bilo koje druge anomalije ploda i to samo one koje bi, po očekivanom razvoju stvari, dovele do smrti ploda.

Potrebno je posebno imati u vidu i da je ovako nedefinisan pojam začeća u potencijalnoj koliziji sa važećim Zakonom o postupku prekida trudnoće, koji zakon ne prepoznaje pravnu pretpostavku da bi se dete živo rodilo i koji u čl. 6 stav 2 reguliše i izuzetne razloge za prekid trudnoće i nakon navršene desete nedelje trudnoće, u slučajevima kada se na drugi način ne može spasiti život žene ili otkloniti teško narušavanje njenog zdravlja, kao i kada je do začeća došlo izvršenjem krivičnog dela.
Ovaj zakon, kao i svi drugi medicinski zakoni, u centar zaštite, kao subjekta prava, stavlja pacijenta (ženu u konkretnom slučaju) jer je samo to u skladu sa medicinskim, etičkim, stručnim i profesionalnim načelima.

Međutim, u ovim navedenim slučajevima, ukoliko bi se usvojila ovako predložena norma, bi se otvorilo pitanja sukoba prava između prava žene na život i prava žene na dostojanstvo i, sa druge strane, tih istih prava nerođenog deteta, a što bi moralno, medicinski i pravno bilo neprihvatljivo i nerešivo.

U tom smislu, sam Prednacrt, u osnovnim načelima (koja Prednacrt proklamuje kao neprikosnovena jer „poseban zakon ne može biti u suprotnostima sa načelima Zakonika“), predviđa da se ljudska bića RAĐAJU slobodna i jednaka (a ne da su začeta slobodna i jednaka), što je ujedno opšte prihvaćeni koncept iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Dakle, i sam Prednacrt izričito ističe da je rođenje taj momenat kada čovek stiče slobodu, jednakost i sva ostala ljudskih prava, te se, ukoliko se Prednacrt tumači u celini (u smislu suprematije njegovih načela u odnosu na ostale njegove odredbe), predlog u vezi sa pojmom odnosno momentom začeća bi se mogao tumačiti samo u okviru važećih posebnih zakona koji regulišu začeće, porođaj i prekid trudnoće.

4. U slučaju da se usvoji predlog o utvrđivanju prenatalne pravne sposobnosti, postavlja se pitanje i prava nerođenog deteta začetog putem predložene surogacije (u slučaju da se i taj institut usvoji).
Naime, ukoliko je nerođeno dete subjekat prava, da li to znači da je potrebno da bude ugovorna stranka pri zaključenju Ugovora o rađanju za drugog, jer je situacija u kojoj se nalazi pravno i životno specifična i da li je, stoga, moguće i potrebno ugovorom precizirati prava i nerođenog deteta na naknadu materijalne ili nematerijalne štete nastale prenatalno (tokom realizacije ugovora).

Takođe, prava nerođenog i rođenog deteta na naknadu štete se, u slučaju usvajanja ovakve odredbe, generalno proširuju, odnosno menja se vrsta štete i obim odgovornosti štetnika i u svim ostalim slučajevima i, u uobičajenom toku stvari, pravo na aktivnu legitimaciju nerođenog deteta u parnicama za naknadu štete bi moglo da bude prihvatljivo.

Međutim, u domaće pozitivno pravo su uvedeni i određeni problematični instituti, kao što je institut neželjenog rođenja uveden Zojinim zakonom, koji u svom izvornom obliku počiva na neizrečenoj pretpostavci da za neke postoji život koji nije vredan življenja i da je, stoga, štetnik odgovoran za štetu koja je nastala samim rođenjem (odnosno, odgovoran za „posledice koje neželjeno rođenje uzrokuje“, kako naš zakon ublaženo naziva ovaj kontroverzni institut).
U ovim konkretnim slučajevima – kada je dete rođeno sa genetičkom bolešću ili anomalijom, koja je postojala od samog začetka – pitanje njegovih prenatalnih prava kao i momenta nastanka štete i posledica, dobija sasvim drugu dimenziju ukoliko i nerođeno dete ima ista prava kao i rođeno.

5. Iz svega rečenog, proizilazi da je pravni subjektivitet fetusa ili embriona kompleksni teoretski i praktični problem koji, globalno gledano, izaziva mnoge dileme i, najvažnije, zahteva prethodnu adekvatnu pravnu i društvenu podlogu u tumačenju i primeni ljudskih prava a koji, u svakom slučaju, ne sme dovesti u pitanje osnovno Ustavno i zakonsko pravo žene na autonomiju u vezi sa telom i rađanjem.

Advokat Nevena First, Beograd

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *