U eri globalno narastajućeg populizma, politička i društvena scena u Srbiji nije izuzetak, s tim što ovdašnji populizam nije stran ni svim oblicima državne vlasti. Naime, iako se sam pojam obično vezuje za političke pokrete i ideje koje u korist (običnih) građana oponiraju vladajućim elitama među kojima je koncentrisana politička i finansijska moć – na ovim prostorima se populističko delovanje vrši ne samo u okvirima uobičajene stranačke sfere već i od strane zakonodavne, sudske i upravne vlasti. Tako se, putem donošenja i primene zakona, stvaraju političke (umesto strukovne) agende usmerene ka kratkoročnom udovoljavanju onome što je procenjeno kao aktuelna volja, bilo dela naroda bilo vladajuće većine.

Takvi „situacioni“ zakoni i odredbe nisu novotarija, naprotiv, duga je i stara domaća zakonodavna tradicija prilagođavanja prava pa i celokupnog pravnog poretka dnevnopolitičkim koristima. Uostalom i sam Ustav RS sadrži ondašnje populističke norme koje se već danas mogu smatrati neodređenim, nepreciznim ili pak normativno problematičnim.

S tim u vezi, kada se uoči neki sistemski problem koji izaziva nezadovoljstvo i revolt građana, pribegava se najjednostavnijoj metodi u cilju pokušaja brzog rešenja tog problema (ili privida rešenja), a koja metoda se ogleda u izmenama zakona i donošenju novih. Dakle, umesto da sistem prvo posegne za već postojećim (mnogobrojnim) odredbama radi lociranja pravog uzroka problema i njegove eliminacije, on proizvodi nove odredbe radi nekog budućeg dejstva (da bi potom, u toj budućnosti, opet ponovio isti mehanizam). Pojednostavljeno rečeno, umesto da adekvatno i ciljano koristi neko već dostupno konkretno pravo (jer ono tome i služi), sistem ga samo iznova stvara.

Krivično zakonodavstvo je najčešća „meta“ takvog pravnog populizma jer se promenama njegovih materijalnih odredbi obezbeđuje strožije kažnjavanje izvršioca krivičnih dela (posebno onih dela čija su izvršenja prethodno izazvala uznemirenje ili veliku zainteresovanost javnosti) i uvode nove inkriminacije, što zbirno u javnosti stvara utisak odlučne borbe države protiv kriminala, bez obzira na realne rezultate u svakodnevnom životu.

Međutim, ni ostale grane prava nisu pošteđene populističkih prerada, te se tako, primera radi, sa povećanjem stepena siromaštva i pada životnog standarda paralelno povećava i broj odredbi koje se odnose na zaštitu radnih prava i zabranu diskriminacije; porast porodičnog nasilja proizvodi kao reakciju porast broja zakona i predloga zakona koji se odnose na sprečavanje nasilja, prava žena i jednakost među polovima; i slično.

Dodatno, osnivaju se posebne komisije, radna tela i stručne grupe u cilju teoretskog proučavanja neke aktuelnosti dok, sa druge strane, čitav Nacrt Građanskog zakonika RS, koji bi rešio konkretna otvorena pravna i životna pitanja građana, a koji je gotov i spremljen za dalju proceduru nakon više od decenije izrade, trenutno ni na tribinama ne pronalazi svoje mesto među očigledno važnijim, obično dnevnopolitičkim, temama.

Takođe, problematika skupoće parničenja se rešava uvođenjem novih instituta u okviru besplatne pravne pomoći (umesto da se prvobitno barem delimično reši smanjivanjem previsokih sudskih taksi), problem preopterećenosti sudova predmetima se rešava predlaganjem alternativnih načina rešavanja sporova (umesto postavljanjem većeg broja sudija i saradnika), itd.

Lako su uočljive dugoročne posledice navedenog zakonodavnog manira. Životno posmatrano, postoji opasnost da se eventualno zanemari činjenica da se pukim stvaranjem popularnih odredbi zakona ne mogu i objektivno rešiti problemi ukoliko se te odredbe adekvatno ne sprovode i ne primenjuju. Pravno posmatrano, hiperprodukcija zakona, po prirodi stvari, proizvodi ujedno i neusaglašenost zakona, pravne praznine i normativne nejasnoće, što vodi ka pravnoj nesigurnosti i slabljenju prava građana (umesto njegovom jačanju, što je jedan od osnovnih ciljeva donošenja zakona generalno).

Paralelno sa populističkim pristupom zakonodavca, ni sudska i upravna vlast nisu lišene sličnog, s tim što se ovde može istaći jedna specifičnost za domaće podneblje.

Naime, načelno i uporedno gledano, sudski populizam se obično ogleda u sporadičnim populističkim (popularnim) odlukama koje su donete samo da bi pogodovale javnom mnjenju ili posebno ranjivim društvenim grupama. Tako se često dešava da predmeti čiji su titulari državni organi i slični privilegovani subjekti budu strožije cenjeni od strane suda u odnosu na predmete običnih građana, samo iz razloga tog njihovog svojstva. To se može tretirati kao nepravda sa aspekta konkretnih predmeta (jer su zakoni jednaki za sve) i takve sudske odluke trpe ozbiljne javne kritike struke, međutim na taj način sud podupire svoj legitimitet i javlja se kao zaštitnik šireg javnog interesa (običnog čoveka) i socijalne pravde.

Nasuprot toj stranoj praksi, u domaćem pravosudnom društvu je situacija potpuno drugačija i kada sudska vlast poseže za populizmom ona to radi u potpuno obrnutim slučajevima a njene „popularne“ tj. privilegovane odluke često ne budu okrenute ka građaninu naspram države već ka državi naspram građanina. Sud se sve češće stavlja u ulogu čuvara državnog budžeta, pa je tako sve manji broj usvojenih tužbenih zahteva protiv države a Ustavni, Upravni i Prekršajni sud načelno prednjače u zaštiti državnih interesa.

Problematika stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima je neobičan primer i sudskog i zakonodavnog pravnog populizma, i to primenjenih istovremeno. Posle dugogodišnjeg raspravljanja pred sudovima po tužbama korisnika kredita, umesto zauzimanja jasnog pravnog stava na osnovu koga bi se okončao svaki pojedinačni sudski predmet – usvojen je, kao populistička mera, lex specialis (Zakon o konverziji).

Umesto zaključka bi se moglo istaći da iako je osnovni zadatak zakonodavne vlasti donošenje zakona a sudske vlasti primena tih zakona, obe vlasti svojim radnjama i odlukama oblikuju i postavljaju dugoročne pravne i etičke standarde.
Stoga, veoma je važno da te strukovne i društvene vrednosti uvek budu u službi poboljšanja i očuvanja opšteg interesa celokupnog društva i svakog pojedinca kao njegovog neodvojivog dela, a ne u službi dnevnopolitičkih problema i dilema.
Iako je lakše posegnuti za populističkim rešenjem kada je aktuelni problem značajan, takvo rešenje može da da rezultate samo u kraćem roku, dok problem dugoročno može i pogoršati. Zato je najvažnije da državne vlasti shvate da njihova uloga nije samo u ad hoc rešenjima niti u iniciranju novih interventnih mera, nego, pre svega, u stvaranju takve društvene i pravne klime koja će delovati preventivno, u cilju primene postojećih zakona.

Advokat Nevena First, Beograd

3 komentara za “Pravo u službi populizma”

  1. Odličan tekst Nevena. Može poslužiti kao uvodnik za vrlo široku raspravu koja bi obradila više “situacionih zakona”. Kako god tumačili, takvo zakonodavstvo je posledica nezrelosti, površnosti i nesigurnosti; kao da je svaka pređašnja vlast sve činila privremeno, samo za vreme “dok su oni vlast”.

  2. Ви колегинице Невена увек добро пишете. Одличан текст, али широка тема. Што се тиче неких конкретних мера, ја верујем да треба комбиновати алтернативне начине решавања спорова са повећањем броја судија, сарадника… Много се наш народ и за свашта суди, а и због ове проблематике коју сте изнели се још повећава број судских предмета.
    Горе је грешка у куцању настарајућег, треба нарастајућег (или нарастућег, нисам добар граматичар) популизма.

Ostavite odgovor:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *