Nakon godinu dana pandemije koronavirusa i sveopšte nesreće koju je za sobom posejala, udarna potraga za srećom bi trebalo da postane uslov bez kojeg se (dalje) ne može.

Međutim, pojam sreće nije isključivo subjektivni pojam koji se definiše unutrašnjim doživljajem realnosti pojedinca i nije samo odraz psihičkog stanja ličnosti koji privatno pripada jedino subjektu na koji se odnosi. Upravo naprotiv, sreća je, pre svega, sastavni deo ljudske vrste kao takve, prirodni element njenog kolektivnog bića i, stoga, obavezni element državnog bića. Sreću čini blagostanje društva (te, posledično, individualna dobrobit njegovih članova), koje se ne odnosi samo na puki zbir pojedinačnih osećaja zadovoljstva od strane pripadnika tog društva već na opštu ispunjenost konkretnih kriterijuma. S tim u vezi, zahtev za srećom nije relativna stvar, neki lični izbor ili usud određenog lica, nego je socijalno-politička neophodnost, utemeljena u Ustavu i zakonima.

Pojednostavljeno rečeno – građani imaju prirodno i formalno pravo na sreću, u svim uslovima i okolnostima, a sistem je dužan da im tu sreću obezbedi. Što su okolnosti teže to je navedena obaveza države veća, zbog same prirode sreće koja je najugroženija upravo u trenucima naleta nesreće.

Pravno posmatrano, Ustavom RS sreća je regulisana brojnim odredbama a prevashodno onima kojima se jemče vladavina prava, ljudska i manjinska prava, zdravstvena zaštita, zabrana diskriminacije, dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, pravo na slobodu i bezbednost, sloboda kretanja, misli, savesti, veroispovesti, sloboda mišljenja i izražavanja i sloboda medija.

Ukratko rečeno – Ustavom RS sreća je (pr)opisana kao pravo na (dostojanstven) život, pravo na (psihofizičko) zdravlje i pravo na (suštinske) ljudske slobode.

U datoj pandemijskoj situaciji koja je masovno izazvala brojne ljudske gubitke, tešku narušenost javnog zdravlja i znatnu materijalnu ugroženost građana, pravo na život se, nesporno, ostvaruje čistim ostajanjem u životu, bez obzira na sadržinu (sreću) tog života. Ljudska sloboda, a za njom i dostojanstvo, kao temelji individualne i kolektivne sreće, mogu u svakodnevici postati manje vredni ili, pak, zaboravljeni. Isto se odnosi i na psihičko zdravlje pojedinaca i mentalno zdravlje nacije, koji u golom preživljavanju postaju kategorije od sekundarnog značaja. Poslovne obaveze, socijalni kontakti, duhovni sadržaji, političke i stručne aktivnosti, ljubavni i prijateljski susreti, sport, muzika, ples i zapravo svi oni uzvišeni činioci samog ljudskog postojanja, polako faktički nestaju pod napadom virusa.

Međutim, ta prirodna činjenica ne podrazumeva ujedno i rasterećenje sistema od obaveze očuvanja i neugrožavanja svega navedenog. Upravo suprotno, u vremenima kada je pojedinac napadnut prirodnom silom (virusom) i objektivno nije u stanju da, kao u uobičajenim okolnostima, samostalno dostigne odgovarajući kvalitet života, institucije sistema su vanredno dužne da nadomeste taj gubitak kvaliteta. Zato su onda kada su građani bolesni, tužni, uplašeni, osiromašeni, izolovani, usamljeni, zbunjeni, nepoverljivi i ljuti – institucije dužne da im pomognu u prevazilaženju takvih stanja.

Nadležni organi imaju obavezu da donose blagovremene, svrsishodne i neophodne mere za suzbijanje epidemije. Pored toga, imaju obavezu da javnost u vezi sa tim pitanjima obaveštavaju transparentno, neopterećeno političkim porukama, jasno i precizno, bez kontradiktornosti i nelogičnosti. Nadalje, imaju obavezu da ravnomerno i ravnopravno sprovode kontrolu poštovanja mera i eventualno kažnjavanje zbog nepoštovanja mera. I, naposletku, imaju obavezu da pronađu ravnotežu između unošenja straha građanstvu i objektivnog stručnog upozoravanja. Posebna obaveza funkcionera i svih ostalih članova nadležnih organa odnosi se na trpljenje iznešenih javnih kritika i uvažavanje pluralizma mišljenja i ideja.

Mediji imaju povećani stepen dužnosti da izveštavaju raznovrsno, objektivno, potpuno, istinito, verodostojno i pouzdano. Posebna obaveza, uz prateću odgovornost, se odnosi na potpuno odbacivanje senzacionalizma, uznemiravanja javnosti, izazivanja osećaja straha i nemira, neproverenih i provokativnih vesti i informacija, uz povišeni stepen poštovanja prava građana subjekata informacije.

Važno je istaći i da političke strukture i organizacije imaju posebnu dužnost delovanja isključivo u javnom interesu, koje bi, u konkretnim okolnostima, trebalo da bude znatno različito od uobičajenog političkog aktivizma. Političari imaju etičku obavezu da, u aktuelnim trenucima planetarne stogodišnje krize, odustanu od poslovičnog instistiranja na populističkim temama radi pukog podilaženja glasačima i da svoj politički i društveni potencijal preusmere u zajednička rešenja akutnih problema.

Ostale institucije sistema imaju obavezu da, svaka u okviru svojih poslova, nadležnosti i ovlašćenja, otvore svoja vrata građanima, a naročito onima neposredno pogođenim pandemijom. Svi činioci društva imaju pravnu i moralnu obavezu da podstiču i sprovode humanost, toleranciju, ravnopravnost, empatiju i zajedništvo.

Potraga za srećom nije incident, neki privremeni problem čije se rešavanje obustavlja jednom kada se sreća dostigne. Naprotiv, sreća se, baš kao i njen osnovni deo – sloboda, osvaja neprekidno, organizovano i aktivno. Neprikosnovenost ustanove sreće se spoznaje ponajviše onda kada se ona izgubi, baš kao u vremenskom trenutku kome svedočimo. Iz tih razloga, upravo sada je pravi momenat da se promene nepoželjna ponašanja i podigne stepen pravne, društvene i političke zrelosti i moralne svesti i savesti. Korona će, u skladu sa zakonitostima prirode, u jednom trenutku ostaviti čoveka na miru ali je pitanje koje će sve posledice nakon nje ostati. Gubitak nade u srećan život vredan dostojanstvenog življenja bi značio gubitak nade u čovečanstvo.

Zato je važno podsetiti se da je društvena snaga međusobne solidarnosti i osećaja kolektivizma neuporedivo jača od snage bilo kog pojedinca i jedini je put ka dostizanju minimuma sreće u nesrećnim vremenima. Naposletku, u trenutku koji je opterećen tzv. pikom epidemije odnosno zdravstvenom opasnošću za svakog građanina, oseća se potreba i za interventnom dozom realnog optimizma. A nakon epidemije, u kolektivnom i pojedinačnom sećanju će ostati zabeležena i svaka utešna reč kao neobično vredna, isto kao što će se dugo pamtiti i ona preteška, upozoravajuća ili preteća.

Advokat Nevena First, Beograd

Ostavite odgovor:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *