Nacrtom Građanskog zakonika RS je, u okviru odeljka koji reguliše Porodične odnose, pod naslovom Sloboda odlučivanja o rađanju dece, u čl. 2216. predložena odredba koja glasi „žena, kao i muškarac, slobodno odlučuju o rađanju dece“.

Važećim Porodičnim zakonom je, pod naslovom Rađanje, majka i dete, u čl. 5, predmetna oblast regulisana sličnom normom koja glasi „Žena slobodno odlučuje o rađanju“.

Iako na prvi pogled može da deluje da je Nacrtom GZ izvršena samo tehnička korekcija Porodičnog zakona, koji zakon je navodno isključivo omaškom propustio muškarca kao titulara pomenutog prava (posebno imajući u vidu da je Ustavom Srbije još 2006. god. u čl. 63 zajemčeno svakom licu, dakle i muškarcu, da slobodno odlučuje o rađanju), ovo pitanje je, zapravo, predmet pravnih i bioetičkih rasprava već izvesno vreme.

Naime, s obzirom da je uživanje svih prava, a posebno prokreativnih, kod svakog lica (dakle i kod muškarca i kod žene), ograničeno obezbeđenjem i poštovanjem prava drugoga – izričito regulisanje reproduktivnih prava muškaraca (koja prava su neposredno utvrđena Ustavom a posredno i mnogim drugim zakonima koji regulišu ravnopravnost polova i zabranu diskriminacije) je od strane zakonodavca do sada bilo svesno izbegavano jer je zahtevalo podlogu u vidu razvoja i adekvatne primene pravne i medicinske nauke.

Pažljivom analizom predložene odredbe, kojom odredbom je pravo muškarca posebno podvučeno i istaknuto („kao i muškarac“), izmenjenog naslova („sloboda odlučivanja“ umesto „majka i dete“), kao i načela na kojima počiva sam Zakonik (jednakost ljudskih prava u svim oblastima koje čine predmet njegovog regulisanja), se može izvući zaključak da je zakonopisac prepoznao da je dospelo vreme da se i domaće pozitivno pravo sistemski upodobi sa standardima koje je nametnuo ubrzani razvoj medicinske nauke.

U tom smislu, kada su muškarci u pitanju, sloboda odlučivanja o rađanju se mora posmatrati ne samo u okvirima postojanja prava na sve informacije koje su neophodne da bi se donela pozitivna ili negativna odluka o prokreaciji, prava na pismenu ili usmenu saglasnost, prava na slobodan izbor kontraceptivnih metoda, prava na zasnivanje usvojenja i slično, već i sa aspekta prava na upotrebu i raspolaganje sopstvenim reproduktivnim materijalom.

Dakle, osim opštih načela, ustanovljenih Ustavom i Porodičnim zakonom, pravni osnov na kome počivaju reproduktivna prava muškarca je i Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji (u daljem tekstu ZBMPO), kojim zakonom su se putem proklamovanih načela ravnopravnosti i slobode odlučivanja obezbedile jednake mogućnosti i jednaka prava muškarca u svim fazama postupaka BMPO. Tako je zakon predvideo obaveznost pismenog pristanka, regulisao mogućnost povlačenja datog pristanka, precizirao obaveze zdravstvenih službi koje obavljaju delatnost BMPO i zdravstvenih radnika koji učestvuju u delatnosti BMPO u odnosu na prava korisnika BMPO, propisao zabranjene aktivnosti u delatnostima BMPO kao i prateće sankcije i uredio čuvanje i raspolaganje reproduktivnim ćelijama i embrionima.

Teško da se može sa aspekta prava na slobodno rađanje išta zameriti ZBMPO kao što se po pitanju načelne zaštite ljudskih prava i antidiskriminatorske politike ne može prigovoriti ni Nacrtu GZ međutim, ni krovnim ni specijalnim zakonom, pored materijalnopravno svih omogućenih prava i sloboda, se ne reguliše faktičko stanje stvari u slučajevima određenih očekivanih životnih situacija.

Naime, ZBMPO je predviđeno da supružnici, odn. vanbračni partneri, koji su se uključili u proces BMPO imaju pravo da, nakon date pismene saglasnosti, čuvaju svoj reproduktivni materijal (uključujući i rane embrione) u centru za BMPO, u roku koji sami odrede a koji ne može biti duži od 5 godina i koji se, uz pismeni zahtev, može produžiti za najviše 5 godina, nakon čega se neupotrebljeni rani embrioni razgrađuju i uništavaju.

Na ovaj način su regulisana međusobna prava i obaveze korisnika BMPO sa jedne strane (supružnika ili vanbračnih partnera) i službe koja obavlja delatnost BMPO, sa druge strane, međutim postavlja se pitanje šta se dešava u slučajevima kada se jedna ugovorna stranka, koja čini dva lica (supružnici ili vanbračni partneri), podeli tj. raziđe, uz međusobnu nesaglasnost u vezi sa daljom sudbinom prethodno stvorenih, zajedničkih, ranih embriona.

Nacrt GZ je, doduše, postavio određene smernice, propisujući da odvojeni delovi čovekovog tela i dalje pripadaju tom licu, ako drugačije nije propisano, određeno njegovom voljom ili ugovorom. Jasno je iz citirane predložene odredbe da je reproduktivni materijal podoban da bude uređen pravnim poslom tj. ugovorom koji bi ugovor precizno regulisao međusobna prava i obaveze između lica kojima pripada taj reproduktivni materijal.

S tim u vezi, pravno posmatrano, rani embrion se može posmatrati kao stvar u građanskopravnom smislu, nad kojim muškarac i žena imaju pravo svojevrsne susvojine, ali s obzirom da je ta stvar sui generis (od posebne vrste), ne može se sasvim podvesti pod pravila koja regulišu stvari u građanskopravnom prometu. Pravni posao kojim se raspolaže takvom stvari bi trebalo da bude regulisan posebnim propisom (kao što je kod ZBMPO ali na relaciji između zdravstvene službe i korisnika) ili, pak, da njegovi temelji budu postavljeni Građanskim zakonikom, a što ni jedno ni drugo nije slučaj.

Dakle, u slučaju eventualnih sporova oko ranih embriona, nastalih između bivših supružnika odn. vanbračnih partnera, ostaju otvorena pitanja koja, za sada, izgleda da čekaju da budu rešena putem sudske prakse:

– Da li je neophodan poseban Ugovor o upotrebi reproduktivnog materijala između supružnika odn. vanbračnih partnera koji odluče da čuvaju svoj rani embrion u centru za BMPO,

– Da li bi Ugovor o upotrebi reproduktivnog materijala između supružnika odn. vanbračnih partnera bio punovažan samo ako je zaključen u specijalnoj formi,

– Da li bi bio moguć raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti i sa kojim posledicama ili bi se tužbom moglo tražiti tzv specijalno starateljstvo ili vlasništvo od strane jednog potpisnika nad ranim embrionom,

– Šta je dozvoljeno strani koja bi dobila starateljstvo odn. vlasništvo nad ranim embrionom, posebno u kontekstu zaštite prava muškarca, tj. da li bi muškarac tužbom mogao da traži samo uništenje ranog embriona (u slučajevima negativne odluke o rađanju) ili bi mogao da traži puno pravo daljeg raspolaganja ranim embrionom a koje pravo bi podrazumevalo upotrebu tog embriona sa trećim licem (u slučajevima pozitivne odluke o rađanju),

– Da li strana koja koja uspe u sporu i sudskim putem dobije starateljstvo tj. vlasništvo nad ranim embrionom sme da, u skladu sa ZBMPO, dalje donira taj embrion s obzirom da je neophodan pristanak oba davaoca reproduktivnih ćelija,

– Koje opšte kriterijume bi sud trebalo da primenjuje na svaki pojedinačni slučaj pri donošenju odluke i da li bi eventualna nemogućnost budućeg začeća na bilo koji drugi način osim upotrebom predmetnog ranog embriona oko koga se spor vodi bila presudna za uspeh u sporu ili bi to, podjednako, bila i sva ostala duševna, fizička i materijalna stanja stranaka,

– Da li bi za postupanje po takvoj tužbi morao da bude nadležan poseban sud koji postupa u vezi sa porodičnim odnosima u skladu sa posebnim pravilima koja se tada primenjuju, kao što su hitnost postupka, istražno načelo, isključenje javnosti i ostalo.

U svakom slučaju, jasno je da, bez obzira na to koliko se dugo budu čekali odgovori na gore postavljena pitanja, reforma i progres domaće pravnomedicinske teorije i prakse, sa aspekta poštovanja ravnopravnosti polova i ostalih ljudskih prava, proklamovanih Ustavom i ratifikovanim konvencijama, je značajno napredovala samom činjenicom da je i muškarac formalnopravno prepoznat kao ravnopravni titular onog prava koje je, do sada, bilo namenjeno isključivo ženama.

Advokat Nevena First, Beograd

Jedan komentar za “Pravo muškarca na slobodu odlučivanja o rađanju – Javna rasprava o Nacrtu Građanskog zakonika RS”

  1. Kolegenice, čitajući koliko ste daleko otišli u analiziranju potencijalne problematike koja se u praktičnoj primeni predloženog zakonskog rešenja može pojaviti, šaljivo mi je palo na pamet da bi se oko pitanja vlasništva nad zamrznutim ranim embrionom dva zavađena bivša bračna ili vanbračna partnera mogla možda primeniti pravila o originernom sticanju svojine na „stvari“ putem mešanja, pošto je „stvar“ nedeljiva. Pa bi jedan dobio taj embrion a drugi kompenzaciju u vidu jajne ćelije/spermatozoida, da mu se nadomesti izgubljeno.

    Sad šalu na stranu, koliko bi sa etičke tačke gledišta bilo ispravno dozvoliti samo jednom od partnera svojinu, te iz nje izvedeno ovlašćenje raspolaganja ranim embrionom? Taj embrion sadrži genetski materijal dvoje ljudi i iz njega bi se razvilo dete koje ima oba roditelja, ima prava da sa njima održava lične odnose itd. Odluka samo jednog od bivših partnera da i pored prestanka emotivne veze i zajednice života sa drugim partnerom i mimo njene/njegove volje, putem biomedicinski potpomognute oplodnje na osnovu sačuvanog ranog embriona dovede do rađanja deteta, bi se po mom sudu mogla poistovetiti sa zabranom abortusa u slučaju silovanja.

    Ja na BMPO gledam, i to mišljenje izvesno neću promeniti, kao na medicinski zahvat indikovan u slučaju nemogućnosti začeća prirodnim putem, i pored želje i volje za tim. Ovako nešto bi daleko prevazilazilo te okvire pa je moje mišljenje da na ranom embrionu uvek, pa i u slučaju rastave partnera, može postojati samo i jedino zajednička nedeljiva svojina za koju važi opšti režim raspolaganja tim svojinskim oblikom – konsenzus oko svega.

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *