Nekada davno, u prekorona svetu, stranke i advokati su često opušteno stajali ispred ulaza u sud, svako iz svojih (uobičajenih) razloga. Sada, u korona svetu, primećuje se ista pojava prolongiranja ulaska u zgradu suda ali sa značajnom razlikom u odnosu na ta bezbrižna vremena, koja razlika se ogleda u tome što je, sada, jedan od razloga neulaženja – hlađenje vrućeg čela.

Naime, pojedini beogradski sudovi su (sledi zamoran niz novodonetih naslanjajućih akata),

na osnovu: Pravilnika o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad za sprečavanje pojave i širenja epidemije zarazne bolesti; odluke Vlade RS o određivanju posebnih mera zaštite stanovništva od zaraznih bolesti COVID-19 na teritoriji Grada Beograda; Odluke gradonačelnika grada Beograda o proglašenju vanredne situacije; a uvažavajući Instrukciju Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd za rad sudova u sklopu primene mera prevencije širenja virusa SARS-CoV-2,

doneli: Pravila ponašanja zaposlenih i stranaka za vreme trajanja vanredne situacije na teritoriji grada Beograda kao i Plan primene mera za sprečavanje pojave i širenja epidemije zarazne bolesti,

kojima su: propisali obavezno beskontaktno merenje temperature zaposlenima, strankama, advokatima i svim ostalim licima koja ulaze u sud i da su lica zadužena za sprovođenje ove mere pripadnici pravosudne straže.

Neposredna posledica primene ove mere je potpuna zabrana ulaska u zgradu suda svakom licu kojem se, uz upotrebu beskontaktnog toplomera (kojeg ka čelu lica usmerava stražar suda), izmeri povišena telesna temperatura u tehničkom smislu, konkretno, svakom licu zbog kojeg se beskontaktni toplomer oglasi određenim zvučnim signalom.

Pojednostavljeno rečeno, dakle, situacija u ulaznim hodnicima sudova je sledeća: lice koje je medicinski laik, a bez prethodno završene obuke za rukovanje i čitanje rezultata medicinskih aparata, putem osetljivog medicinskog aparata (opštepoznatog kao sklonog pogrešnim rezultatima u slučaju nepravilne upotrebe), a u promenljivom klimatskom okruženju (koje, opštepoznato, direktno utiče na vrednosti izmerene telesne temperature), primenjuje medicinsku meru prema licima sa različitim fiziološkim, biološkim i zdravstvenim stanjima, i bez pismene i zvanične konstatacije rezultata te mere (zapisnika) donosi odluku o (ne)pristupanju tih lica sudu.

Tako je nastao još jedan novi sociološkopravni fenomen brzopoteznog i potencijalno neustavnog odstupanja od ljudskih prava i sloboda, koji svoje epidemiološko, pravno i moralno uporište, odnosno utočište, pronalazi u pokušaju zaštite kolektivnog i individualnog zdravlja.

Tako su građani, još jednom, prinuđeni da, radi očuvanja opštih, najviših, interesa (koji se, nesporno, u svakom društvu moraju štititi), istrpe udar na sopstvene, navodno niže, interese (koji su, nesporno, u našem društvu postali nezaštićeni).

Posredna primarna posledica primene ove mere može biti povreda prava na pravično suđenje tj. povreda prava na pristup sudu, povreda zabrane diskriminacije, povreda prava na rad, povreda prava na zastupanje i odbranu i povreda prava na dostojanstvo i fizički i psihički integritet.

Posredna sekundarna posledica može biti gubitak prava zbog gubitka spora u parničnom postupku (uz tercijarnu posledicu u vidu materijalne štete nastale zbog gubitka spora) i ugrožavanje kvaliteta odbrane u krivičnom postupku (uz tercijarnu posledicu u vidu nematerijalne štete nastale zbog ugroženosti odbrane).

Međutim, u ovom trenutku deluje da osnovno pitanje u predmetnoj problematici nije eventualna kolizija prava, ni eventualna neusklađenost novousvojenih normi, niti potencijalna nemogućnost organa uprave da, u redovnom stanju, donosi mere kojima se odstupa od osnovnih ljudskih prava i sloboda (i to onih prava i sloboda koje Ustav štiti čak i u neredovnom odnosno vanrednom stanju), već je, čini se, neophodno akcenat staviti na (ne)postojanje neophodnih, osnovnih, elemenata konkretne mere.

Naime, ukoliko se već dovodi u pitanje uživanje navedenih neprikosnovenih prava, onda njihovo ograničavanje, pre svega, treba da ima svoju logičnu životnu ravnotežu koja se ogleda u de facto svrsishodnosti i efikasnosti tog ograničavanja.

U tom smislu, ukoliko zaista postoji sumnja da je neko lice zaraženo koronavirusom (a povišena telesna temperatura jeste osnov za postojanje sumnje), postoji i opravdanje da se to lice udalji iz sredine u kojoj se nalazi jer prava tog lica da bude na željenom mestu (pa makar to bio i sud) nisu podjednako važna kao prava drugih lica da se na tom istom mestu ne zaraze koronavirusom. Takođe, opasnost od posledica odlaska tog lica sa tog željenog mesta nije srazmerna opasnosti od posledica nekontrolisanog širenja koronavirusa među stanovništvom.

Međutim, postojanje osnovane sumnje (ili barem osnova sumnje) na infekciju koronom se ne utvrđuje i ne može utvrditi jednokratnim merenjem temperature čela (što je različito od temperature tela), i to od strane laika, na laički način, na mestu neprimerenom za takve radnje. Da bi se utvrdilo stanje povišene temperature tela, treba da budu kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: lice (zapravo pacijent) treba da oseća simptome povišene temperature (a ne da je negira), toplomer treba da bude podoban za utvrđivanje te eventualne činjenice (beskontaktni toplomer je uvek samo pomoćno sredstvo jer pokazuje vrednosti za 0,5 C više od vrednosti koja bi bila izmerena drugim tipom toplomera i zahteva pažljivo i precizno rukovanje), temperatura tela bi trebalo da se meri aksilarno (putem pazuha) ili oralno i, najvažnije, temperatura bi trebalo da se meri najmanje pola sata nakon što se lice sklonilo od neposredne izloženosti sunčevim zracima ili drugim izvorima toplote. Tek kada se ispune ti uslovi, može se konstatovati da lice ima povišenu temperaturu i samim time da postoji sumnja da boluje od Kovida 19.

Dalje, sama činjenica da beskontaktni toplomer pokaže povišene vrednosti ne znači da realno i postoji povišena temperatura (kao simptom postojanja bilo koje bolesti) ili da je uzrok tog povišenja infekcija zaraznom bolesti. Kod velikog broja ljudi temperatura tela je fiziološki na gornjoj granici prosečnih vrednosti (37,2 C a što beskontaktni toplomer može očitati kao 37,7 C) a kod određenih lica povišena temperatura je posledica hroničnih nezaraznih bolesti. Takođe, blago povišena temperatura može biti prisutna u slučaju hormonskih neravnoteža ili terapija i postporođajnih stanja. Nadalje: adolescenti, lica izložena teškom fizičkom radu, lica pod hroničnim stresom, pacijenti na specifičnoj terapiji i slično, mogu imati blago povišenu temperaturu kao obaveznog i redovnog pratioca određenih godina ili stanja.

Sa druge strane, sada je već opštepoznato da, u slučaju koronavirusa, postoje asimptomatski prenosioci, da može postojati infekcija bez povišenja telesne temperature, da postoji period inkubacije virusa u kom slučaju je osoba zarazna ali nesvesna te činjenice jer joj se simptomi nisu manifestovali i da lice može preneti virus i nakon što su prošle neke kratkotrajne tegobe izazvane virusom.

U tom smislu, mera zabrane ulaska svakom licu kome beskontaktni toplomer iz neutvrđenih razloga „zapišti“ je, osim što je upadljivo diskriminatorska po nekoliko osnova, prilično i nesvrsishodna i neefikasna jer sama po sebi suštinski ne smanjuje rizik od širenja infekcije odnosno zaražavanja koronavirusom.

U prilog ovim konstatacijama ide i činjenica da i sama sudska straža (koja je zadužena za sprovođenje predmetne mere) ima praktičnu spoznaju o potencijalnoj nestabilnosti i nesigurnosti rezultata ovakvog merenja telesne temperature, pa stoga licima koja su od strane toplomera označena kao nepoželjna predlaže da se sklone pored u neku hladovinu, ne bi li se temperatura čela malo stabilizovala i pokazala približno realne vrednosti.

Nepotrebno je posebno istaći atak na dostojanstvo i na fizički i psihički integritet koji lice doživi u onom trenutku kada mu, u doba svetske pandemije, neočekivano javno zavrišti beskontaktni toplomer. Jasna su i razumljiva osećanja straha, zbunjenosti, krivice i stida koja taj građanin (bio advokat ili stranka) u tom momentu (često neosnovano i neopravdano) pretrpi. Osećaj poniženja tokom hlađenja vrućeg čela, radi ponovne provere temperature, samo je dodatna (a najmanje problematična) teška emocija, u okeanu svih ostalih izazvanih pandemijom.

Potrebno je podsetiti se i na jedinstveno važnu ulogu suda i advokature koju, kao ključne institucije sistema, obe imaju a posebno u vremenima velikih kriza. Imajući u vidu zdravstvenu, ekonomsku, socijalnu i ostalu nesigurnost u kojoj se građani već mesecima nalaze, obe institucije su dužne da upravo sada, na besprekoran i odvažan način, štite osnovna ljudska i manjinska prava i slobode i tako spreče potencijalnu pravnu nesigurnost. U tom smislu, neobično je da sudovi ne pokušavaju, u institucionalnom smislu, da od države glasnije zahtevaju propisivanje nekih drugih mera za sprečavanje širenja zaraze (kao što je, primera radi, obezbeđivanje specijalnih zaštitnih odela, u slučaju da je nesporno utvrđeno da su sudovi mesta visokog rizika) a još je neobičnije što i advokatura, kao samostalna i nezavisna profesija, ne skreće pažnju na navedenu dnevnopravosudnu problematiku (koju veoma dobro poznaje).

Zato, ukoliko su, generalno govoreći, epidemiološke mere nužne za ostvarivanje osnovnog cilja eliminacije ili zaustavljanja virusa, ukoliko se ipak vodi računa da ograničenje prava i sloboda bude u obimu neophodnom da se zadovolji svrha ograničenja, ukoliko se pazi na suštinu prava koje se ograničava i važnost svrhe ograničenja – ne sme se, ujedno, zaboraviti da uvek postoje i načini, a koji se moraju pronaći, da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. Provera čela, kao uslov za susret sa pravdom, svakako nije jedan od njih.

Advokat Nevena First, Beograd

Ostavite odgovor:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *