Poslednjih godina stručnu i građansku javnost u regionu zaokuplja tema pravnog načina razrešenja problema dugoročnih kredita sa valutnom klauzulom u CHF, čije su se negativne posledice objektivno pokazale kod većine tako zaključenih kredita.

Takvi krediti su trenutno predmet obimne pravno-ekonomske i političke rasprave s obzirom da njihovi korisnici podnose veliki teret otplate, a razrešenje problema nastalog zbog enormnog rasta kursa CHF od 2008.god. do danas je neujednačeno u zemljama u okruženju, kao i unutar svake države posmatrane zasebno.

U nastavku autori iznose stručnu analizu predmetnih ugovora o kreditu, uz poziv kolegama iz regiona da se uključe u diskusiju.
……………………………….

Autor: Predrag Mugoša, Podgorica

Poštovane kolege, nadam se da će vam biti interesantno da čujete kako je problem “švajcaraca” riješen u Crnoj Gori.

Ovdje je sve uredjeno po kratkom postupku, zakonom , kojim je bankama naloženo da izvrše konverziju svih kredita odobrenih u švajcarskim francima, u zvaničnu valutu koja se koristi u Crnoj Gori – Euro, po zvaničnom kursu koji je važio na dan sklapanja Ugovora, koji objavljuje Centralna banka Crne Gore. Zakonom su komercijalne banke obavezane da nakon konverzije kredita u EUR eure, izvrše novi obračun kredita sa uračunatom fiksnom kamatnom stopom od 8,2% na godišnjem nivou i tako dalje.

Kao što znate, Hrvati su to riješili takodje zakonom a u BIH je Skupština odbila sličan zakon, uz obrazloženje da bi takvo rješenje bila nedozvoljena retroaktivnost i ulaženje u stečena subjektivna prava

Pred hrvatskim Ustavnim sudom postavilo se pitanje ustavnosti zakona o konverziji i inicijativa je odbijena. Razlozi te odluke su dosta čudni, izmedju ostalog, Ustavni sud u toj odluci ubjedjuje banku da je to i u njenom interesu i slično. Mi smo je na pravnom portalu Auditorium objavili pod naslovom “Na rubu znanosti”, po ugledu na onu zanimljivu TV emisiju. Ne znam da li se i pred našim Ustavnim sudom vodi postupak, odnosno da li je neko podnio inicijativu. Vjerujem da će, ako jeste, biti prepisana odluka hrvatskog ustavnog suda.

Kod nas je karakteristično i to da je banka, u medjuvremenu, podnijela zahtjev za naknadu štete protiv države, pred nekom arbitražom u Vašingtonu. Banka se poziva na jedan medjunarodni sporazum o zaštiti ulaganja i traži da joj država Crna Gora nadoknadi štetu, odnosno razliku izmedju očekivane dobiti i onog što joj je ostalo nakon konverzije. Tražili smo podatke, tužbu i ostalo ali je zahtjev za pristup tim informacijama odbijen, kažu: državna tajna. Vodimo sad u vezi sa tim neki postupak, nadamo se da dodjemo do te tužbe. Možemo samo pretpostaviti da banka tvrdi da se radi o mjeri sličnoj eksproprijaciji i da joj se mora nadoknaditi razlika. Vidjećemo kako će se to završiti, bojim se da je naš državni budžet u opasnosti..

Ja sam bio na strani onih koji zagovaraju sudsko rješenje spora a ne zakonsko jer mislim da zakonodavac nema pravo da naknadno uredjuje i zakonom mijenja ugovorne obaveze stranaka. Medjutim, kad sam se upoznao sa situacijom u tom pogledu u Srbiji i BiH shvatio sam koliko je teško naći pravi put i zaštititi se pred sudom i koliko je to mukotrpno, počeo sam da mijenjam mišljenje Koliko sam shvatio, u Srbiji i Bih je situacija sad skoro identična: tek se kreće sa tužbama i još uvijek postoje krupne dileme u pogledu prirode i sadržine tužbenog zahtjeva. To će svakako potrajati dugo, predugo.

Zato sad pozdravljam način na koji je problem riješen u Hrvatskoj i Crnoj Gori. I smatram da neće biti nikakva šteta ako država bude obavezana da banci nadoknadi štetu od zakonskog rješenja. To je mala cijena da se korisnici kredita oslobode dugogodišnje neizvjesnosti koja im faktički blokira život. To je, takodje, mala cijena da se pravosudje oslobodi mogućeg haosa u koji bi ga uvelo hiljade ili desetine hiljada novih tužbi. Interesantno je da se Vlada Republike Hrvatske, u mišljenju datom na zahtjev Ustavnog suda, pozvala na rasterećenje sudova kao na jedan od ključnih argumenata, što sa aspekta ustavnosti nema nikakvog značaja. Zakonodavna i izvršna vlast često ignorišu pravne principe ali je to, u ovom slučaju, makar korisno.

Takodje, pravično je da država snosi teret jer je ona najviše odgovorna za ovu situaciju.

Predrag Mugoša
Podgorica

……………………………….
Autor: adv. Nevena Fürst, Beograd

Polazni princip za stručnu raspravu o ugovorima o kreditu sa valutnom klauzulom u CHF je načelno usaglašen: ugovori su štetni za korisnika kredita jer su, zbog nerealnog povećanja kursa CHF, nesrazmerno povećane na jednoj strani obaveze korinika kredita a na drugoj strani dobit davaoca kredita.

Međutim, kod odlučivanja o najispravnijem načinu razrešenja ovog problema postoje dva stručna pristupa: koncept koji se zasniva na tezi da su takvi ugovori ništavi i drugi koncept koji se zasniva na tezi da ih treba raskinuti zbog promenjenih okolnosti. Takođe, postavlja se i pitanje da li odluku o razrešenju problema treba da donese država, odnosno centralna banka, skupština putem zakona ili, pak, postupak treba prepustiti sudovima, koji će rešavati svaki slučaj ponaosob, zavisno od postavljenog tužbenog zahteva.

Šire posmatrano, najvažniji pravni izvor u okviru zaštite potrošača EU, koji određuje načela savesnosti i poštenja i pravednosti, predstavlja čl. 3. st. 1. Direktive 93/13/EEZ, objavljene u Sl.listu Evropske unije L 095/29 od 05.04.1993., o nepravednim odredbama u potrošačkim ugovorima i koja se zbog toga naziva generalnom klauzulom pravednosti u potrošačkom ugovornom pravu.

U skladu sa navedenim propisom: ,,Ugovorna odredba o kojoj se nisu vodili pojedinačni pregovori smatra se nepoštenom ako, u suprotnosti s uslovom o dobroj veri, na štetu potrošača prouzrokuje znatniju neravnotežu u pravima i obvezama stranaka, proizašlih iz ugovora. Uvek se smatra da se o nekoj odredbi nije pojedinačno pregovaralo ako je ona sastavljena unapred pa potrošač nije mogao uticati na njen sadržaj, posebno u kontekstu unapred formulisanog standardnog ugovora.,,

U predmetno područje ovih pravila ulaze sve vrste imenovanih i neimenovanih ugovora dakle, ugovor o prodaji, ugovor o osiguranju, ugovor o kreditu, ugovor o lizingu itd.

Saglasno tim načelima, svaka zemlja je donela zakone o zaštiti potrošača.

Pored toga, Načela za međunarodne trgovinske ugovore utvrđena su 1994.god. od strane UNIDROIT instituta (International Institute for the Unification of Private Law), osnovanog 1926.god. u okviru Društva naroda a Komisija za evropsko ugovorno pravo izradila je Načela evropskog ugovornog prava – PECL (The Principles of European Contract Law) .

Navedena načela predviđaju dve faze postupka, na sledeći način: prvu fazu čine pregovori stranaka (s tim što UNIDROIT samo ovlašćuje stranku da zahteva pregovore dok PECL obavezuje stranku da pristupi pregovorima) a druga faza je sudski postupak, koji mogu obe stranke inicirati ukoliko pregovori ne daju zadovoljavajuće rezultate.UNIDROIT daje sudu veoma široka diskreciona ovlašćenja, tj.sud može, ako ustanovi da su ispunjeni prethodno navedeni uslovi, da raskine ili izmeni ugovor. Prema PECL sud može raskinuti ugovor s istim ovlašćenjima koja daju Načela UNIDROIT a ako se odluči za izmenu okolnosti na način da pravično rasporedi među strankama gubitke.

Najzad, nacionalna zakonodavstva zasnivaju svoje odluke i na Zakonu o obligacionim odnosima, poglavlja o poništenju ili raskidu ugovora o kreditu.

U vezi sa iznetim, s obzirom da je u Srbiji preovladao stav da će sudbinu kredita u ,,Švajcarcima,, rešiti sudovi a da se još uvek vodi rasprava po pitanju pravilnog tužbenog zahteva odnosno da li treba tražiti raskid ili poništenje ugovora o kreditu, autor ovog teksta smatra da je najpravilnije podneti tužbu za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, sa pozivom na odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o zaštiti potrošača.

Naime, prema odredbi člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko posle zaključenja ugovora dođe do nastupanja okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, strana čije je ispunjenje znatno otežano, odnosno, strana koja, zbog promenjenih okolnosti, ne može ostvariti svrhu ugovora, može zahtevati da se ugovor raskine.

Pravni teoretičati smatraju da za primenu ovog člana nije presudan događaj, nego posledica koju je taj događaj uzrokovao, mada do promenjenih okolnosti i poremećaja vrednosti uzajamnih prestacija, najčešće, dolazi zbog promena vrednosti novca, tako da novčana činidba više ne odgovara vrednosti protivčinidbe.

Svrha ugovora o kreditu je da se otplatom anuiteta otplati kredit, uvećan za kamatu, s tim što kod ovakvih ugovora neočekivane i enormne kursne razlike povećavaju dug korisnika kredita a time i dobit davaoca kredita.

Stoga, ugovor treba da bude raskinut jer je, zbog enormnog rasta CHF, iznos kredita sa valutnom klauzulom u CHF značajno i neočekivano povećan, tako da je došlo do osiromašenja jedne strane a obogaćenja druge strane, odn. do narušavanja ravnoteže međusobnih davanja.

Kod zaključenja ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom, banke su, kao profesionalci u pružanju finansijskih usluga, bile dužne da prate i saznaju stanje na tržištu novca, da vrše analize i procene, upoređujući kretanje kursa sa stanjem privrede u zemlji, regionu i svetu, tako da je apsolutno nesporno da su banke znale, ili bile dužne da znaju, i da li će i u kojoj meri doći do promena na tržištu novca, vezano za svaku valutu sa kojom pretežno rade pa tako i sa CHF, kao što su bile i dužne (a tu obavezu uglavnom nisu izvršavale) da korisnike njihovih usluga upoznaju sa svojim saznanjima u momentu zaključivanja ugovora.

Sa druge strane, korisnici kredita, kao prosečni građani, imali su samo najminimalnije informacije o stanju na tržištu novca a koje informacije su razumevali isključivo delimično, budući da, generalno, nemaju stručna ni detaljna znanja o tome šta se dešava ili šta može da se desi sa promenama kursa raznih valuta u svetu .

Takođe, Zakonom o zaštiti potrošača, kao jedno od osnovnih prava potrošača, proklamovano je pravo na informisanost, te da informacije i podaci o svojstvima proizvoda ili usluga moraju biti tačne, potpune, osnovane, nedvosmislene, jasne i blagovremene (čl. 46.), zabranjeno je oglašavanje proizvoda i usluga koje potrošača može da dovede u zabludu (čl.47.) i definisano je da prilikom kupovine proizvoda odn. korišćenja usluga, potrošač ima pravo da njegovi ekonomski interesi budu zaštićeni ( čl.11.).

Dakle, banke su imale zakonsku obavezu da izvršavaju dušnost profesionalne pažnje i da upozore korisnike kredita: na uobičajen rizik, da CHF može da raste u odnosu na EUR i RSD, na činjenicu da je izvesno da će se to desiti (jer su imale službene informacije o upozorenjima koja su, u međuvremenu, dali MMF, Švajcarska cenralna banka, Evropska centralna banka), da Narodna banka Srbije nema nikakav uticaj na paritet CHF valute u odnosu na dinar, tačnije, da NBS ima uticaja jedino na paritet RSD/EUR i da u tom smislu svakoga meseca interveniše prodajom deviznih rezervi (NBS „interveniše“ samo za očuvanje pariteta sa valutom evro).

adv. Nevena First
Beograd

Jedan komentar za “Krediti u švajcarskim francima”

  1. Poštovana Nevena,
    Molim Vas za Vaše mišljenje, sada nakon usvajanja Zakona o konverziji CHF kredita, kakv je njegov uticaj na nas koji smo tužili za raskid zbog bitno promenjenih okolnosti. Ja sam u sporu 2,5 godina i upravo mi je stigao poziv za ročište 04.06.2019. godine. ranije sam (pre tužbe) nudio banci, pisanim putem, konverziju u eur po paritetu na dan puštanja i uplate svakog anuiteta međutim banka me je oba puta pismeno odbila. Sada više nisam zainteresovan za primenu ovog zakona jer plaćam duplo veće rate, posmatrano u dinarima, veoma dug period i smatram da mi banka mora to nadoknadi uz zakonsku zateznu kamatu ili kao izgubljenu dobit. Isto tako Vas molim i za osvrt na stav VKS koji, kao rešenje, predlaže gore navedenu konverziju u EUR a ne u dinare.
    Hvala Vam unapred.
    Srdačan pozdrav!
    Zoran Živanov

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *