80-ih godina prošlog veka situacija je u školskim klupama bila prilično jednostavna. Naime, mlađa deca su obično, a po sopstvenom izboru, sedela na sledeći način: drug sa drugom i drugarica sa drugaricom. U slučajevima kada su bila nedisciplinovana, učiteljica je uspešno koristila taj dečiji obrazac, tako što je primenjivala disciplinsku meru tzv. razmeštanja, koja se ogledala u tome da je one najneposlušnije po kazni postavljala da u klupi sede sa detetom suprotnog pola, dakle: drug sa drugaricom i drugarica sa drugom. Taj potez bi kod dece obično izazivao burno negodovanje koje se, u toj tadašnjoj lakoći života, iskazivalo glasnim i jasnim: neću da sedim sa devojčicom odnosno sa dečakom! Povremeno su se čak i roditelji pridruživali tom dečijem otporu, pa su dolazili kod učiteljice na „otvorena vrata“ da objasne da njihova ćerka ili sin prosto ne mogu tako da provode školske dane. Kako su deca rasla, tako su im se i standardi, navike i želje menjali, pa je u starijim razredima kažnjavanje putem razmeštanja bilo zapravo suprotnog tipa: nastavnica bi razmestila dečaka i devojčicu (u kojim slučajevima nije bilo intervencije roditelja).

Naravno, 80-ih godina prošlog veka, u tim čudnovatim vremenima koja su nepovratno prošla, ni učiteljice, ni nastavnice, ni deca, ni roditelji, u svom tom odlučivanju i opredeljivanju, nisu ni delićem svesti pomislili da se u tim njihovim radnjama, stavovima i zahtevima mogu sadržati elementi diskriminatornog postupanja, odnosno neopravdanog pravljenja razlike u odnosu na pol. Takođe, u to doba, sve i da ih je neko u te teoretske mogućnosti uputio, to bi verovatno kod svih izazvalo kratkotrajno zaprepašćenje a potom i gromoglasan smeh, jer u toj ne tako dalekoj prošlosti, kakva god ona bila, sam pojam diskriminacije je imao autoritet, težinu i ozbiljnost, za kojim se nije tek tako potezalo i koji se nije potencijalno slabio prostiranjem na trivijalnosti.

Međutim, tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će deca tadašnje dece koja su bila „kažnjavana“ na osnovu pola, odrastati i školovati se u potpuno drugačijem pravnom i društvenom poretku koji je, pored svih unapređenja vezanih za ljudska i dečija prava i slobode, doneo i dodatnu kompleksnost pravnih i običajnih normi.

Naime, u periodu globalizma koji je usledio, pojam nejednakog ili nepovoljnijeg postupanja, pravljenja razlike i propuštanja činjenja koje se zasniva na nekom ličnom svojstvu (diskriminacija), je na ovim prostorima (kao pravni i društveni institut) zakonodavno i institucionalno značajno odmakao. U tom smislu, i lista ličnih svojstava se povećavala (sa tendencijom daljeg rasta) kao i lista propisa koji regulišu problematiku diskriminacije, pa je tako Srbija sada verovatno jedna od država sa najvećim brojem zakona, podzakonskih akata i pojedinačnih normi koji „pokrivaju“ predmetnu oblast.

Tako, u ovom trenutku (po slobodnoj proceni autora teksta), najmanje 20-ak zakona reguliše ili sadrži odredbe kojima se zabranjuje neki vid diskriminacije i propisuje zaštita, počevši od najvišeg zakona – Ustava, preko matičnog Zakona o zabrani diskriminacije, Zakona o ravnopravnosti polova, Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, uključujući i norme iz par desetina zakona iz građanskopravne, radnopravne i krivičnopravne oblasti.

U vezi sa tim, kad se u pravnom poretku dogodi da zakonski okvir kojim se uređuje usko specifična oblast naraste do mere da su za njegovo tumačenje i primenu potrebna posebna uputstva, obuke, radionice i višegodišnja sudska praksa, postavlja se logično pitanje da li je ta hiperprodukcija predmetnih odredbi posledica neodgovarajućeg stanja u društvu ili je eventualno neodgovarajuće stanje u društvu posledica hiperprodukcije propisa.

Takođe, poznato je da su najvažniji instituti koji se odnose na ljudska prava i slobode, normirani precizno, ukratko i načelno, s obzirom na osetljivost materije koja se mora pažljivo ceniti u svakom konkretnom slučaju. U tom smislu, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u čl.1 „samo“ proklamuje da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima a Ustav RS u čl.21. „jednostavno“ jemči jednakost pred Ustavom i zakonom i zabranjuje svaki vid neposredne ili posredne diskriminacije.

Odavno je zauzet stav da u slučajevima kada se štetne radnje (konkretno diskriminatorne) mogu izvršiti na različite načine u različitim okolnostima i kada je, da bi se tako uopšte kvalifikovale, preduslov da budu neopravdano preduzete – njihovo precizno normiranje može biti svrsishodno samo do određene mere. U suprotnom, može se dogoditi da se u određenoj društvenoj sredini inkriminiše uobičajeno socijalno i običajno postupanje koje, po prirodi stvari, ne bi trebalo da spada u zabranjeno i da se na taj način, istovremeno, faktički smanji domet i značaj same zaštite (jer ona postaje preobimna i samim tim nesvrsishodna).

Poslednji primer za navedeno bi mogle da budu pojedine odredbe novodonetog Pravilnika o postupanju ustanove u slučaju sumnje ili utvrđenog diskriminatornog ponašanja i vređanja ugleda, časti ili dostojanstva ličnosti (u daljem tekstu:Pravilnik), donetog od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Pravilnikom se propisuje postupanje školske ustanove u slučaju diskriminacije i vršnjačkog nasilja i taj akt je temeljan i višestruko pravno, prosvetno i društveno koristan.

Međutim, njime su navedeni neki konkretni primeri diskriminatornog postupanja od strane dece prema deci ili odraslih prema deci, čija se neophodnost, praktično i životno, može dovesti u pitanje.

Naime, Pravilnikom je, primera radi, navedeno da u diskriminatorno postupanje spada odbijanje učenika da sedi u klupi sa drugim učenikom zbog njegovog ličnog svojstva, što samo po sebi, podrazumevano, nije sporno, osim što:

a) kada su deca u pitanju je veoma teško utvrđivanje tačnih motiva odnosno razloga za odbijanje zajedničkog sedenja i eventualno insistiranje da dete javno otkrije razloge zašto odbija da sa nekim sedi bi ugrozilo detetu prava na privatnost i dostojanstvo,

b) lično svojstvo kao što je, primera radi, pol, je kada su mlađa deca u pitanju sasvim legitiman i opravdan razlog za pravljenje socijalnih razlika jer je to uobičajeni deo njihovog psihofizičkog rasta i sazrevanja, koji obuhvata i identifikaciju sa vršnjacima i prilagođavanje kolektivu.

Takođe, Pravilnikom je, opet primera radi, obuhvaćeno kao diskriminatorno postupanje i izražavanje stereotipa o pripadnicima određene grupe od strane učenika, što je, generalno posmatrano, neprihvatljivo ali sa druge strane, kada su deca i mladi u pitanju, nedovoljno je društveno štetno i nedovoljno diskriminatorno da bi kao takvo, samo po sebi, bilo inkriminisano jer je izražavanje stereotipa uobičajeni deo školskog miljea. Mladalački javno izneti stereotipi u svojoj osnovi imaju međusobno uspostavljanje društvenih pozicija i odnosa (vicevi o plavušama, „bilderima“, komentari o „zemuncima“, „žarkovčanima“ i slično), i takvo izražavanje nikako ne bi trebalo da bude kažnjivo jer može ugroziti pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja. Naime, i pod pretpostavkom da je to mišljenje pogrešno – dete ima pravo i slobodu da ga javno iskaže, bez bojazni da će zbog toga biti sankcionisano ili označeno kao diskriminator. Posebno nije uzet u obzir prirodni potencijal i potreba dece i mladih za humorom, koji humor se bavi upravo stereotipima i njihovom rasvetljavanju i smanjivanju.

Dakle, u našem društvu je, čini se, regulisanje zabrane diskriminacije poslednjim Pravilnikom dostiglo svoj maksimum i da nije ostalo ni jedno jedino slovo za dodati a da je jedino što nam sada preostaje da se u sudskopravnim, radnim, poslovnim, društvenim, porodičnim, prijateljskim i svim ostalim odnosima, barem približimo svim normama o ravnopravnosti i jednakosti koje nam detaljni zakoni nalažu.

U međuvremenu, deca iz školstva 80-ih će se, možda, sa setom sećati kako su se družila, igrala, razgovarala, volela, pevala i dopisala, realno i činjenično neopterećena nadimcima, stereotipima, izgledom, poreklom i bilo kojim ličnim svojstvima, svojim ili svojih drugova i drugarica.

Advokat Nevena First, Beograd

Ostavite odgovor:

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *